Kada su u januaru u ove godine, supružnici Ilija i Kristina Bjelobrk najbližima saopštili svoju odluku da napuste Srbiju i presele se u Ilijine rodne Civljane, naišli su na podeljena mišljenja – od podrške i razumevanja, do nerazumevanja i neodobrovanja. Dok su jedni razumeli njihovu želju da žive u miru, okruženi prirodom, drugi su smatrali da im Srbija ipak može ponuditi više za pristojan život. No, presudna u svemu bila je ipak njihova odluka – da ne budu „robovi“ velikih gradova već gospodari svojih života.
Potisnuta sećanja na izbeglištvo
Ilija je Civljane napustio sa nešto više od sedamnaest godina, u koloni čuvenog avgusta 1995. godine na traktoru sa dvadesetak komšija, majkom, dedom i bakom. Pet – šest dana, koliko je trajao njihov izbeglički put, nekako su potisnuti u njegovom pamćenju, ali se seća granice sa Srbijom kada je prvi put, posle toliko dana, zaspao, i buđenja u Banovcima kod ujaka.
– Svih tih dana i događaja iz tog perioda nerado se sećam. Pamtim samo taj trenutak kada je, na granici sa Srbijom, ujak došao po nas, a ja zaspao kao malo dete. Sledeće što pamtim je buđenje u Banovcima, u ujakovoj kući. Tu smo neko vreme i ostali, ali smo se vremenom opet rasuli na sve strane: majka i brat kod strica u Batajnicu, deda i baka kod rođaka u Kaluđericu, a ja sam ostao kod ujaka. Sve je to dugo trajalo, snalazili smo se dok nismo napravili svoju kuću u Banovcima – priseća se Ilija.
Prvi dolazak nije ukazivao na povratak
U tom periodu, kao ni godinama kasnije, Ilija nije razmišljao o povratku u svoje rodno selo. Godine su prolazile, smenjivali poslovi, prilagođavalo novom načinu života, a rodna kuća i Civljane ostajali u nekom „drugom planu“. Prvi put im se Ilija vratio 2007.godine, ali ni tada o povratku nije razmišljao.
– Prvi put sam došao, zajedno sa bakom, 2007. godine na nedelju dana. Kuća je, u međuvremenu, jednim delom obnovljena, ali je sve bilo nekako pusto, tužno, jadno. Nisam tada ni pomišljao o povratku, ali sam počeo sve češće dolaziti, bar dva puta godišnje po nekoliko dana – iskreno će Ilija.
Krajem 2016. godine Ilija je upoznao Kristinu, rođenu u Zemunu. Nakon pola godine zabavljanja, ona je izrazila želju da upozna njegov rodni kraj. U aprilu naredne godine zajedno su došli u Civljane, a onda je i Kristina izrazila želju da tu dođu živeti.
I Kristina bi se „vratila“
– Kada sam prvi put došla bilo je proleće, priroda je počela da se budi, lista, sve je bilo zeleno i odisalo nekom svežinom. Svuda uokolo izvori pitke vode, a Ilija se potrudio da mi u tih par dana, pokaže sve prirodne i turističke potencijale ovoga kraja. Meni je sve to bilo prelepo, a kako sam i ranije razmišljala o odlasku iz grada negde na selo, shvatila sam da bih baš ovde mogla živeti – kaže Kristina.
O toj mogućnosti, dodaje, Ilija je pričao od kada su se upoznali, a izgleda da je samo njen pristanak nedostajao da se na to odluči. Danas se, sa smehom, oboje prisećaju Kristinine izjave kako bi se i ona „vratila“.
– Rekla mi je tada : „I ja bih se vratila“, pa kako da se vratiš kad ti ovde nikada nisi živela, niti si odavde odlazila – i dalje se na taj račun šali Ilija.
Iste godine Ilija je došao da „pripremi teren“ za povratak, krunisali su svoju vezu brakom i za novi, zajednički početak izabrali Civljane.
Gradsku gužvu zamenili mirom u selu
Sredinom januara, ovaj put u zimskom periodu, došli su da ostanu. Nisu ih baš svi podržali u toj odluci, ali se na to nisu previše ni osvrtali. Znali su šta žele i kako zamišljaju nastaviti svoj život, daleko od gužve i gradskog tempa života. Uzevši u obzir da je Kristina rođena u Srbiji, bilo je očekivano da njeni nisu bili oduševljeni ćerkinim izborom o selidbi u gotovo pusto dalmatinsko selo.
– Pa i nije bilo baš tako. Čak su više njegovi brinuli i teže prihvatili činjenicu da se selimo ovamo nego moji. Moj otac je, u svom radnom veku, imao priliku obići ove krajeve, otprilike je znao gde idem i podržao je moj izbor. Sestra i zet su mi bili najveća podrška i to mi je baš značilo. Ja sam imala želju da živim sa njim tamo gde ćemo oboje imati svoj mir, gde nas neće buditi telefoni i gradska gužva već priroda i životinje koje jako volim. On je bio zaposlen u jednoj francuskoj firmi koja zapošljava 400 ljudi, na dobrom položaju, a ja sam dvanaest godina radila u ugostiteljstvu. I jedno i drugo zamorile su te obaveze, ljudi, konstantno i svakodnevno zvonjenje telefona i to su bili neki od presudnih razloga koji su ubrzali našu odluku – iskreno će Kristina.
Za početak, kažu, planirali su samo da kupe ovce koje će im, u početku, biti odskočna daska i izvor prihoda, dok ne vide kako će se stvari dalje odvijati. Prvih par zimskih meseci protekli su im u sređivanju papira, prijavama, dokumentaciji, pa nisu ni osetili kako vreme brzo prolazi. Potom su kupili 150 ovaca i započeli baš onako kako su i planirali, polako – korak po korak.
– Bilo je, u početku, puno obaveza, od sređivanja te papirologije koja zahteva dosta vremena pa do čišćenja kuće, okućnice, podruma, priprema štala za životinje. Onda smo nabavili ovce, a nedugo nakon toga otvorila mi se mogućnost i da radim u kuhinji jednog hotela u Kninu. Iako nisam nameravala time da se bavim, prihvatila sam iz razloga što nam je potreban prihod koji, još uvek, nismo počeli ostvarivati od stočarstva. Uz to, da bi se ozbiljno bavili ovim poslom, neophodno je da imamo i odgovarajuće štale za životinje jer ove koje imamo sada na korišćenje smo dobili od rođaka. Tako sam ja počela da radim, a Ilija je preuzeo veći dio brige o životinjama – kaže Kristina.
Ništa osim porodice iz Srbije im ne fali
U novim poslovnim obavezama, za sada, oboje su se, kažu, odlično snašli. Kristina radi u malom kolektivu koji dobro funkcioniše, dok Ilija sam sebi određuje radno vreme. Prvo se, kaže, dobro naspava, popije kavu na svom balkonu sa pogledom na Dinaru, a onda pusti ovčice na ispašu. Par sati ujutro i opet par sati popodne istog posla. Taj mir koji ima, ističe, ni za šta ne bi menjao. Izuzev porodice, iz Srbije im ništa ne fali.
– Ovde stvarno imamo sve, i posao koji smo hteli, i zdrav život, čist zrak, izvorsku vodu, sve što nam treba da lepo živimo, u miru i bez prevelikog stresa. Jedino što mi nedostaje je sestrina blizina, porodica, ali imamo internet pa se i sa njima možemo čuti u svakom trenutku. Nedavno nam je moj otac bio u poseti, zatim naši zajednički prijatelji koji su bili oduševljeni svime što su ovde imali priliku videti. Uverili su se kako je nama stvarno lepo i koliko smo zadovoljni. Kada se poželimo grada, kupovine , ljudi, ili jednostavno da odemo u bioskop, sednemo u auto i za sat vremena smo u Šibeniku ili Splitu. Najbitnije je da čovek prelomi kad je nezadovoljan, da odluči šta želi i da sve od sebe da, da u tome istraje. Posla ima , naročito u selu, samo kad čovek želi da radi i kad je spreman na odricanje zarad nekog cilja koji sebi postavi. Ko kaže da posla nema – taj najčešće i ne želi da radi. Samo da je ljudi više, mlađih porodica, dece – zaključuje Kristina.
Kako su još uvek na početku, nemaju prevelikih planova, bar dok ne izgrade objekte koji su im neophodni za proširenje posla. Nakon toga, razmišljaće o većem stočnom fondu, mini sirani ili nekim drugim oblicima domaće proizvodnje. Turistički potencijal čitavog kraja oboje smatraju neiskorišćenim, iako do obližnjeg vrela Cetine svake godine prođe veliki broj turista.
Ukoliko neko bude imao „sluha“ da poradi na tome, bila bi to dobra prilika za još neku, mlađu povratničku porodicu, ili kako kaže tridesetogodišnja Kristina : „Prilika da ljudi ovde dolaze živeti i raditi, a ne samo ostariti i umreti“.
The post Gradsku gužvu i dobre plate zamenili mirnim životom sa pogledom na Dinaru appeared first on srbi hr.
