Svake nedelje na travnatim terenima Flauhera pored Izara, omiljenog izletišta stanovnika Minhena, okuplja se ekipa fudbalskih veterana koju predvodi Ilija Taščijević (78) da bi odigrala utakmicu, a posle se družila i nastavila višedecenijsku tradiciju. Među njima najstariji je Ilija Taščijević koji i danas trči „bolje nego ovi mladi sa 50 godina“.
Vitalnost tela i duha zadržao je zahvaljujući sportu i urednom životu, a kako reče, trideset godina ne zna za grip. Jedan od redovnih učesnika ovih fudbalskih susreta je i legendarni golman Petar Radenković, koga su Nemci iz milošte zvali Kenig Radi, a koji i danas staje među stative.
– Po profesiji sam nastavnik fiskulture. Rođen sam u Prilepu, gde je moj otac kao oficir vojske službovao 1928. godine. Godine 1941. kad sam imao 13 godina pobegli smo u Smederevo. Igrao sam fudbal u Rabotničkom i Metalcu iz Skoplja. Tada je to bila četvrta zona. Koliko sam neobična pojava na fudbalskom terenu govori i činjenica da me nekoliko godina redovno“prati“ minhenski dnevnik „Tages cajtung“ i prognozira koliko dugo ću još igrati fudbal – priča kroz smeh Ilija Taščijević i dodaje da još nikad nije doživio ozbiljniju povredu u sportu.
Poslao pomoć štićeniku „Vesti“
Aleksandru čoliću, štićeniku Humanitarnog mosta „Vesti“ iz okoline Topole, pre nekliko dana poslao je paket vitaminskih tableta koje su mu potrebne u olakšavanju njegovih zdravstvenih tegoba. Ta količina je dovoljna za četiri meseca.
Ilija je u Nemačku došao 1964. i zaposlio se u čuvenoj firmi „Trijumf internacional“ u Minhenu koja je najpoznatija po kvalitetnom i ekskluzivnom rublju. Tu je radio pune 33 godine. Već 13 godina je u penziji, ali ga njegova firma nije zaboravila.
– Tada je „Trijumf“ bio najveći u Evropi, imali smo 64 fabrike koje su radile za nas. Bio sam zaposlen na poslovima referenta u produkcionoj centrali gde sam vodio evidenciju o ukupnoj proizvodnji i zaposlenima u firmi. Sa tog radnog mesta otišao sam i u penziju, ali me i danas iz moje firme povremeno pozovu da im pomognem u prevođenju pisama i tekstova koji dolaze s prostora bivše Jugoslavije, što ja rado činim – pominje Ilija Taščijević.
Nezaboravno Smederevo
Ilijina supruga je čehinja i sa njom ima sina koji živi u Parizu, gde ima svoj hotel i turističku agenciju. Iako živi u Nemačkoj duže od 40 godina, ne zaboravlja Smederevo – svoj drugi zavičaj. Redovno odlazi tamo, susreće ljude i druži se sa njima, ali i pomaže najsiromašnijima, bolesnima i starima.
Od 1991. godine redovno je nekoliko puta godišnje slao veće količine lekova bolnici u Smederevu, pomagao Dom za stara lica, deci ometenoj u razvoju šaljući im ono što im je najpotrebnije. Ni danas, 15 godina posle tog kriznog perioda, njegov odnos prema onima kojima je pomoć potrebna nije se promenio. On dobija od lekara i apotekara lekove koje traže njegovi sunarodnici u otadžbini ili ih sam kupuje i šalje.
