Za Feđu Dautovića (25), ponedeljak, 17. septembra, biće veliki dan.
– Jednu knjigu zatvaram, drugu otvaram. Počinjem da radim! Dakle, otvara mi se nova priča života koja će trajati 40 godina „krvavog“ rada. Neka mi je sa srećom – odlučno najavljuje Feđa, koji je Parižanin već deset godina.
Rođen je u Beogradu, a živeo je u Iranu, na Kipru, u NJujorku, Rusiji i konačno u Francuskoj. S obzirom na česte selidbe, možda i nije za čuđenje što govori: francuski, engleski, nemački, ruski i srpski. Inače, „u cugu“ je stekao diplomu na poznatom i visoko vrednovanom pariskom fakultetu „Sciences Po“, odnosno na studiju političkih nauka, ekonomije i finansija.
– Trajalo je pet godina, lako sam učio, znajući da ako ne učim – štetim samom sebi – kaže naš sagovornik.
Sa diplomom u džepu stažirao je u pariskoj banci i u „Lorealu“, a sada najavljuje obavezno tronedeljno uvođenje u posao u firmi „Ernest & Young“, gde će biti zadužen za pitanja kontrole u finansijama.
Maternji se podrazumeva
Feđa, kao i dva mlađa brata, Relja (22) i Aleksandar (12), odlično govore srpsko jezik.
– To su u kući podrazumeva. Što se tiče naše muzike, dobro sam je znao do rata, a ove nove ne znam. Volim i naše filmove, najbolji mi je „Maratonci trče počasni krug“ – nabraja Feđa.
Kako je u svom mladom životnom dobu Feđa uspeo da sve to prođe, vidi, nauči, upotrebi, iskoristi?
– Tata Javor je Sarajlija, ekonomista, mama Verica je Beograđanka, psiholog. I radno mesto ih je vodilo u te brojne, lepe zemlje. Iz Beograda pamtim obdanište, bilo je super, imao sam šest godina, pa nisam stigao ni da se zaljubim.
Sledio je Teheran, gde sam bio stranac, a to znači da te tretiraju i gledaju kao Boga. Svi su bili ljubazni i gostoljubivi. Išao sam u nemačku školu. Sećam se ledenih zima i vrelog leta.
Kipar je sasvim drukčiji.
– Živeli smo u Nikoziji. Mali je to grad. More toplo kao bara, a upamtio sam izvanredne sportske terene u školi, bio je to pravi stadion u školi.
NJujork je košnica bez premca:
– Pamtim Central park. U uspomenama mi je ostao Kasino, a posebno Empir stejt bilding, liftom se furioznom brzinom penješ na 130. sprat i moraš da gutaš pljuvačku jer te uši strašno bole.
Stiže Feđa i do Moskve.
– Ledena je, sibirska zima, a leta su dobra! Sve je u Moskvi monumentalno, ceo grad je pravljen kao za Titove parade. Široke avenije i bulevari. U prelepoj uspomeni ostao mi je Boljšoj teatar. Najviše sam voleo da jedem blini (palačinke punjene jabukama) i piroške sa sirom i mesom. Tada sam video i kako se Rusi zimi kupaju u reci, razbiju led, buć… i ostanu živi. To mi nije bilo normalno.
Ne plaši se posla
– Vršnjacima bih poručio da se uvek isplati učiti. Ne, nemam strah pred ulaskom u profesionalne vode. Pa, nisu ludi da me zaposle ako im nisam potreban. A šta bolje mogu na radnom mestu da očekujem nego da upoznam nove ljude. Uostalom, najveći deo života odrede ljudi koje sretneš, pa ako sretneš dobre ljude, dobro te upute i na dobrom si putu – analizira Feđa.
Poslednju deceniju Feđa je Parižanin.
– Šta da se priča o Parizu? Dovoljno je izgovoriti ime, pa da se dočara slika jednog od najlepših gradova sveta. Metropola za sve. U Parizu najviše volim promene, taj konglomerat celog sveta što rezultira duhovnim bogatstvom. Mnogo sam putovao, a što više putujem, svet mi deluje veći. često me pitaju gde mi je bilo najlepše. U Parizu mi je najlepše, tu sam sreo najbolje ljude. A kako sam menjao mnogo mesta, sticao sam i mnogo prijatelja. Sada oni dolaze meni u goste. Stižu iz Australije, Amerike… Naravno da volim Beograd. Tamo mi je brojna porodica. A ipak moram reći: osećam se samo kao Evropljanin.
