Društvo Srpska majka bila je socijalno-humanitarna ustanova, koja je osnovana 16. aprila 1911. godine u Beogradu. Društvo je imalo zadatak da uputi majke o nezi i higijeni dece i na taj način smanji mortalitet dece, kao i da materijalno pomaže siromašne majke i njihovu decu, a naročito porodilje. Ideju za osnivanje društva dao je doktor Jovan Jovanović, akušer i Darinka Panić, koja je bila predsednica društva i neumorno radila u korist društva sve do svoje smrti.
Reklama
U početku je odbor društva obilazio po kućama siromašne roditelje i davao im higijenske pouke, pomoć u novcu i rublje za odojčad, kao i najpotrebnije namirnice. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat omeli su rad društva, ali se posle ratova potreba za njim samo uvećala, pa je ono obnovilo svoj rad.
Dečja lekarka Nadežda Stanojević je 1921. godine u sporazumu sa dr Jovanom Jovanovićem osniva Dispanzer za majku i dete, u jednom delu državne bolnice pri akušerskom odeljenju i tu su članice pomagale doktorima i zamenjivale stručnu sestru. Rad dispanzera je napredovao, ali je posle smrti dr Jovanovića morao da se iseli iz bolnice i rad je bio obustavljen. Zahvaljujući pomoći Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja ponovo je otvoren 1924. godine, a lekare i stanarinu plaćalo je ministarstvo.
Da bi se što više zaštitila novorođenčad Srpska majka osniva 1925. godine Higijensku kolevku, a nešto kasnije i Obdanište. U aprilu iste godine kraljica Marija primila je obdanište pod svoju visoku zaštitu, a kasnije i kneginja Olga. U prisustvu kraljice osvećeno je obdanište na praznik Materice 1926. godine i tom prilikom darovana su deca i proslavljen ovaj praznik.
Do 1933. godine kroz Kolevku i Obdanište prošlo je više od 700 dece. Srpska majka je uvek posebnu pažnju obraćala na decu bez roditelja i novorođenčad, zbog toga otvara pododbore u Nišu, Skoplju i drugim mestima. Glavna uprava je uvek u vezi sa pododborima i daje im uputstva za rad, a neke materijalno pomaže mesečnom pomoći. Svi pododbori Srpske majke imali su dispanzere, neki i obdaništa ili đačku trpezu.
Kada je ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja prestalo da plaća kiriju za dispanzer, uprava je uložila mnogo truda da dođe do svog sopstvenog doma. Zahvaljujući poklonima i pomoći kraljice Marije i kneginje Olge, beogradske opštine i drugih ustanova, Srpska majka je 1927. godine uspela u ovom naumu. Zgrada je bila gotova naredne godine kada se društvo i uselilo u novi dom u Brankovoj ulici broj 7 i Jug Bogdanovoj broj 6. U ove dve zgrade smestila je:
– Dispanzer i savetovalište za majku i dete, kroz koji je godišnje prolazilo više od 2.000 dece, sa oko 10.000 besplatnih pregleda i konsultacija,
– dispanzer za pregled i lečenje trudnih žena i
– dispanzer za pregled i lečenje veneričnih bolesti kod majke i deteta.
U dispanzeru su se vršile i vakcinacije dece, kao i zračenje dece ultravioletnim zracima. Tu se nisu dovodila samo odojčad, već i starija deca, koja su kao odojčad prvi put došla. Rad se toliko razvio da su se od 1932. godine svakog dana dovodila bolesna deca, a dva puta nedeljno po podne dolazile su majke sa zdravom decom na savetovanje i pregled.
U domu Srpska majka radilo je četiri lekara i nekoliko stručnih sestara, pored ostalog osoblja. Postojala je i sestra posetilja, koja je išla po siromašnim kućama i edukovala majke, naročito porodilje, o nezi i ishrani dece. Srpska majka je ove žene pomagala dajući im namirnice, rublje, novac i druge potrepštine.
Srpska majka je 1933. godine osnovala internat za 50 deteta, predškolskog doba, koja su bila stara od 2 do 7 godina, a sve u želji da ih zaštiti od lošeg uticaja ulice, jer njihove majke nisu imale vremena da se brinu o njima. Kroz ovaj internat prošlo je više stotina dece i to su uglavnom bila deca čija su oba roditelja morala da rade, kako bi ih prehranila. Međutim, bilo je i dece državnih i privatnih činovnika, koji su plaćali ove usluge.
Društvo Srpska majka je dva puta godišnje, na Vrbicu i Materice, donirala odeću za preko 150 deteta iz siromašnih porodica. Na Spasovdan ona daje nagrade i poklone najbolje odnegovanoj deci, koja su izabrana konkursom, a majkama deli diplome.
Budžet ovog društva iznosio je 400.000 dinara godišnje, ono nije imalo nikakvu državnu pomoć, osim od opštine grada Beograda i svoj budžet je održavala uz pomoć dobrotvora i njihovih priloga. Takođe, veliki prihod je dobijala od dobrotvorne prodaje, koju je priređivala jednom godišnje, pod zaštitom kraljice Marije i počasnim predsedništvom kneginje Olge. Na ovom događaju društvo je uspevalo da sakupi i do 120.000 dinara. Srpska majka imala je i specijalni fond za dizanje letovališta na moru za siromašnu decu do 10 godina starosti, a jedno od čestih mesta gde su letovali bila je Banja Koviljača.
Srpska majka se trudila da deca u njenom okruženju i pod njenom zaštitom budu vesela i zdrava, lepo vaspitana i negovana. Da osete roditeljsku toplinu i da im ništa ne nedostaje. Ovo društvo je svojim radom opskrbilo mnogo dece, omogućilo im da se pravilno neguju i školuju i izrastu u dobre i poštene ljude. Društvo je pomoglo i mnogim majkama i porodicama da svoju decu prehrane i odneguju uprkos lošem materijalnom stanju, koje je bilo česta pojava u ovom periodu.
Društvo Srpska majka imalo je 20 pododbora. Svake godine ovim pododborima društvo je davalo pomoć od dobrotvorne prodaje u iznosu od 1000 dinara svakom. Nekim pododborima je davana i redovna mesečna pomoć i to po 200 dinara pododboru u Bitolju, Prizrenu, Sinoševiću, Vratarnicima, Zemunu i Kupinovu, po 15o dinara u Aranđelovcu i Tetovu i 100 dinara pododboru u Boljevcu.
O dvadesetpetogodinjici društva svečanu besedu koju je naslovila – Pohvala srpskoj majci, održala je Isidora Sekulić.
„Pohvala srpskoj majci
Izraz „čuvati dete” sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: „Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece”. Ili: „čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine”. Ili: „Ćerino dete čuvamo ja i moj starac”. Ili: „Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo”.
Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka” koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.
Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.
Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.
U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.
Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.
Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan. Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.
Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.
I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: „da ga čuvaš majko“. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe. Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.
Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.
Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.
Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.
Isidora Sekulić (1936)”
Izvor:FB Rojalistički klub
