Dr Miodrag Maticki (1940-2020) In memoriam

Моћно упориште Вукове задужбине

Миодраг Матицки, председник Скупштине Вукове задужбине преминуо је 7. јула, а сахрањен 10. јула 2020. године на Новом гробљу у Београду. У Прилогу доносимо ауторски тескт проф. др Бошка Сувајџића посвећен сећању на Миодрага Матицког.

Др Миодраг Матицки је својим животом и делом остварио изузетно плодну научну биографију. Представљао је несвакидашњу појаву у нашој науци и културном животу. Као један од најуспешнијих директора Института за књижевност и уметност у Београду (1977–2006) у високој мери је допринео јачању угледа и репутације ове престижне научне институције. У низу друштвених ангажмана, издваја се његов допринос раду најзначајнијих националних културних установа: Матице српске (вишегодишњи члан Књижевног одељења и Управног одбора Матице српске, а од 2012. године у два мандата и њен потпредседник), и Вукове задужбине у Београду (од 1995. до 2007. председник Управног одбора, а од 2008. до смрти председник Скупштине Вукове задужбине).

Миодраг Матицки је рођен 1. новембра 1940. године у Великом Средишту код Вршца. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду 1963, магистрирао 1965. и докторирао 1972. године. Као уредник едиције Института „Студије и расправе“ уредио је 40 књига. У сарадњи са Матицом српском покренуо је у Институту научне едиције: „Историја српске књижевне периодике“ (монографске обраде појединих стожернисх књижевних часописа, групе часописа и библиографије појединих часописа) и „Библиотека усмене књижевности“. У плодном научном раду, Миодраг Матицки је објавио десетак научних монографија (Српскохрватска граничарска епика 1974; Епика устанка, 1982; Библиографија српских алманаха и календара са великом уводном монографијом – 1986; Поновнице. Типови односа усмене и писане књижевности – 1989; Летопис српског народа. Три века алманаха и календара – 1997; Историја као предање – 1999; О српској прози – 2000; Језик српског песништва – 2003) и низ приређених капиталних научних и критичких издања. Посебно се издвајају књиге посвећене Вуковом језикотворству и приповедачком умећу (Вукове народне приповетке, Вукове мале приче).

Већ у првом периоду свог научног рада Матицки пише капиталну књигу о српској периодици Библиографија српских алманаха и календара са великом уводном монографијом – (календари, годишњаци, алманаси и забавници), да би овај правац научне делатности завршио сводном књигом о српским алманасима и календарима као тровековном летопису српског народа.

Изузетно је значајна и подстицајна и рана монографија Српскохрватска граничарска епика 1974. која је, после Студија о крајинској епици Алојза Шмауса, питање граничарске епике и Војне крајине поставила као прворазредно поетичко питање. И овај правац ће до данас остати уцртан у научној биографији М. Матицког (Усмена традиција Банатске војне границе, 2015).

Са становишта елиотовског односа имеђу певача и традиције, усменог и писаног, индивидуалног и колективног, веома су значајне монографије М. Матицког о Првом српском устанку, као и о певачкој фигури Филипа Вишњића.

По угледу на Вуков истоимени календар-забавник, Миодраг Матицки је био покретач и главни и одговорни уредник годишњака Даница (1994–2020). Од почетка излажења обновљеног издања Данице, уредништво се руководило идејом о потреби, па и о неопходности стварања једне савремене „националне читанке“, упућене широком кругу читалачке публике. Даница је, тако, под уредништвом Миодрага Матицког, конципована и као поменик знаменитих људи српског народа, и летопис културног живота, и географска и повесна карта Србије, језички приручник, али и алманах из кога се читалац може обавестити о савременим дешавањима у српској књижевности и култури.

Од 1964. М. Матицки је објављивао песме, приповетке и романе, остваривши завидан књижевни опус, пре свега када је реч о збиркама прича и новела, о чему сведоче и бројне награде и признања.

Руковети прича Миодрага Матицког на страни су људскости, на страни добра и врлине. Не траже се у њима последње тајне нити први разлози ствари. Битно у поезији, као и у животу, Матицки је тражио у малим свакодневним стварима, на градским трговима, у сусретима, у разговорима са људима. Посебно ми је остала упечатљива његова прича о човеку који је крао време.

У животу Миодрага Матицког, као и у књижевности, Бајлонијева пијаца била је онај митски простор у коме су се доживљавале сваковрсне иницијације, огреховљења и просветљења, размењивали добици и губици, сумирао животни салдо. Непретенциозни хумор и новелистички, анегдотски миље у причама Миодрага Матицког показују опсервације доброг познаваоца људи, као и мудрост зрелог посматрача и сведока.

Важне тачке у деловању Миодрага Матицког биле су и Вуков сабор, Вуков Тршић и Град Лозница, у које је улагао много љубави, труда и енергије. На Вуковом трагу, Миодраг Матицки је, својим свестраним научним и књижевним делом, као и свеукупним друштвеним и интелектуалним ангажманом, показао да је могуће баштинити традицију у контексту епохе, али и тумачити епоху са становишта иновативности традиције.

У приватном животу, Матицки је био пожртвован муж и отац, а пре свега нежан деда својим унуцима. Имају и имаће чиме да се поносе и његова деца и унуци у будућим подсећањима на др Миодрага Матицког.

Напустио нас је наш Миодраг Матицки у ноћи између понедељка и уторка, у јеку страшне пандемије. На трагу идеја Дејана Медаковића у раду Вукове задужбине, увек се изјашњавао у корист континуитета у науци и потребе, па и нужности сабирања и јединства у националним и државним пословима. Веровао је својој држави, и веровао је у своју државу, до краја.

Као истински и прави вуковац, др Миодраг Матицки је целога живота делао са уверењем да највећу задужбину представљају људи посвећени своме народу и његовој култури. И том уверењу је несебично посветио свој живот. До краја живота је радио на пословима Вукове задужбине, пун планова, пројеката, идеја. Спремао је округли сто посвећен Вуковом језикотворству на предстојећем Вуковом сабору у Тршићу. Заносио га је пралипов песнички језик Васка Попе и мајсторство кратких говорних форми у поезији Матије Бећковића, у надахнутој беседи у Матици српској, две недеље пред одлазак.

Недостајаће нам наш Матицки. Као да га је нека невидљива рука зауставила у, чинило се, незаустављивом замаху. Недостајаће нам његова ведра, полетна, духовита природа, увек спремна на штос и на досетку. Недостајаће нам и онај зрели, мудри, учени Матицки кога ћемо помињати у свим нашим садашњим и будућим пословима, за које нам је управо он дао снаге и ударио темеље.

Нека му је, нашем Миодрагу Матицком, вечна слава и хвала. Не знам да ли и горе, на небу, неко краде време, али његово време на земљи ће остати заувек очувано и целовито у нашим сећањима.

Бошко СУВАЈЏИЋ,
председник Управног одбора Вукове задужбине

(Visited 5 times, 1 visits today)