U savremenom svetu domovi za stare su tek krajnje rešenje za starost, i to ne samo zbog visokih cena smeštaja, nego i zato što preovlađuje mišljenje da je mnogo humanije ako se ljudima u trećem dobu najpre ponudi da ostanu u svojoj kući. Petar Manojlović, osnivač Nacionalne fondacije za humanu starost i saradnik Instituta za socijalnu politiku u penziji, kaže za „Vesti“ da bi imućni ljudi iz matice i dijaspore i u Srbiji mogli da prepoznaju poslovni interes upravo u otvaranju takvog, alternativnog smeštaja i širenju mreže vaninstitucionalnog staranja.
– U svetu se šire mreže staranja u kućama, gde se organizuje dostava hrane i lekova, medicinska i druga briga. Takve službe se kod nas mogu naći samo u tridesetak opština. A alternativnog smeštaja domovima kod nas ni nema – kaže Manojlović. On objašnjava da stari ljudi, naročito iz seoskih sredina, doživljavaju šok kada moraju da napuste dom u kojem su proveli vek i presele se u gerontološku ustanovu u gradu.
– Još je od pedesetih godina u Velikoj Britaniji počeo da se razvija pokret „zajednice stanovanja“, jer su klasični domovi za stare i tada bili veoma skupi. Gerontološka istraživanja su pokazala i da mnogim pripadnicima trećeg doba uopšte ne odgovara domski smeštaj. Zato je osmišljen sistem zaštićenog stanovanja, gde se u iznajmljenoj zgradi okupi desetak ili više ljudi. Oni žive sami, ali su pod stalnim medicinskim i socijalnim nadzorom, uz mogućnost da se ljudima kojima su smanjene životne sposobnosti organizuju razni servisi – kaže Manojlović. On se nada da će, pošto je donesena nacionalna strategija o brizi za stara lica, Vlada Srbije uskoro stvoriti i zakonske uslove za otvaranje alternativnog smeštaja.
Malo savesnih
Nacionalna fondacija za humanu starost pri Gerontološkom društvu Srbije od 2002. godine prikuplja novac za kreditiranje gerontoloških ustanova i okuplja ljude koji bi takve ustanove osnivali u vidu zadužbina. I pored velikog interesovanja za domove i druge vidove brige o starim ljudima, u kasi Fondacije se od preduzeća i pojedinaca našlo samo oko 4.000 evra.
– Za razliku od inostranstva, bogati i uspešni ljudi u Srbiji još nemaju svest o značaju humanitarnog rada – ističe Petar Manojlović. U Savetu Fondacije su mnogi poznati Srbi, ali on kaže da se osim reditelja Gorana Paskaljevića, glumice Rade đuričin i slikara Radovana – Miće Trnavca nijedan član nije angažovao kako bi promovisao ciljeve Fondacije.
U Fondaciji procenjuju da među srpskom dijasporom ima oko milion penzionera ili onih koji će to uskoro postati.
– Oni bi u Srbiji mogli da provedu starost mnogo jeftinije, ali i da unapred finansiraju ustanove i servise za stara lica. Fondacija im nudi posredništvo u komunikaciji sa vlastima, izboru lokacije, određivanju ciljne grupe korisnika – kaže Manojlović.
Dijaspora bi zato trebalo da bude zainteresovana i za osnivanje ustanova visokog standarda, kakvih u matici još nema.
– I to ne samo zbog navika koje su naši ljudi stekli u inostranstvu, nego i zato što u Srbiji sve više imućnih ljudi želi luksuzan smeštaj, za sebe ili za svoje roditelje. Kod nas domovi još imaju spavaonice, u najboljem slučaju jednokrevetne sobe, a sve to sa zajedničkim kupatilima, trpezarijom. Visok standard podrazumeva apartmane i garsonjere, sa dobrom zdravstvenom i socijalnom službom, rekreativne centre sa bazenima i sportskim igralištima, organizovane bioskopske projekcije, ples – navodi Petar Manojlović. Od svega toga, stanari domova u Srbiji se do sada nisu žalili jedino na zabavu.
Pomoć iz budžeta
Danas je u Velikoj Britaniji u alternativnom smeštaju oko 10.000 ljudi, ističe Petar Manojlović. – Zajedničko stanovanje je naročito rasprostranjeno u Francuskoj i Nemačkoj, a odnedavno postoji i u Rumuniji i Grčkoj. Država bi trebalo da ostane osnivač velikih, klasičnih domova za stare, jer su to najskuplje investicije, a smeštaj korisnika se pomaže iz državnog budžeta – ističe sagovornik „Vesti“.
