Već nekoliko decenija Dragan Veličković Gala živi i radi u Bazelu. Rodom je iz Pomoravlja, iz Lazareve prestonice Kruševca. Sa harmonikom je odmalena, sa njom je radio, živeo i nešto zaradio. Odlučio je da dođe u Švajcarsku. Harmoniku nije ostavio, ali vreme daje najbolje odgovore. Od pre nekoliko godina dirke je zamenio taksimetrom. Porodica se uvećala, Švajcarska postala skuplja za život, a muzika sve manje interesantna.
– Dugo sam bio sa harmonikom. Ostavio sam je kao sredstvo za život, ali ona je u mom stanu. Prijateljima sviram kad kog imam vremena. Nedavno sam pratio i Savu Radusinovića i prisetili smo se zlatnog vremena od pre dvadesetak godina. Bilo je i suza. A uz harmoniku je i momenat za plakanje. Danas sam taksista i zarađuje se bolje nego uz harmoniku i njenu čuvenu „kabinu“.
Jedan moj prijatelj me često „kune“ kada ga pozovem: „Dabogda vozio do Ženeve ili Lozane kad nećeš da sviraš!“ Zna on zašto to kaže, a ja mu se tada zahvalim i više puta prorekne moj radni dan. Bilo mi je lepo, a možda ću sa njom opet u nečije svatove. Za sada harmonika mi je najbolji prijatelj kad treba da se opustim i prisetim mladosti – setno priča čuveni Gala, taksista iz Bazela.
Na sve to Sava Radusinović dodaje:
– Bilo je to divno vreme kada smo ja i Dragan žarili Pomoravljem. Nedavno mi se desilo da me je i vozio iz Bazela za Cirih, a sutra dan smo opet uz harmoniku bili zajedno.
Ja volim da pevam, a on voli da svira. Ovaj taksimetar nema „kabinu“ i to će Dragana uskoro odvojiti od volana. Njegovi foršpili su mi često puta i bili inspiracija za neke moje pesme. Bićemo ja i Gala još drugari pod šatorom.
