Obazrivost i nenametljivost, to je formula Živadina Mitrovića, novog direktora Kulturnog centra Srbije (donedavno SCG), za predstavljanje srpske kulture u svetu.
U razgovoru za Tanjug Mitrović govori o tome kako zainteresovati francusku publiku za proizvode srpske kulture, komentariše Drugi festival srpskog filma, koji je izazvao polemike i objašnjava šta namerava da izmeni u dosadašnjem radu jedinog srpskog kulturnog centra u svetu.
„Kultura je verovatno jedini naš brend sa kojim možemo da promenimo sliku o nama koja je loša, ali tu čovek mora biti obazriv i nenametljiv”, istakao je Mitrović.
On je podsetio da je naša umetnost uglavnom odlazila u svet preko Pariza.
„Pariz je taj koji bi nam odškrinuo vrata, kroz koja bi prolazila naša književnost, likovna umetnost a još više muzika i film”.
„Da spomenem samo najznačajniji primer – Kusturicu, koji je preko Kana otišao u svet. Njegova filmska muzika je `zarazila` Francusku, u kojoj sada ima nekoliko francuskih orkestara koji ozbiljno sviraju poput naših trubača”.
Više profesionalnosti
Prema Mitrovićevim rečima, Guča, takođe, iz godine u godinu postaje srpski brend, „voleli mi to ili ne”. Ovih dana Kulturni centar posećuje grupa mladih francuskih autora koji prave knjigu o ovom festivalu. To je, kaže on, nešto što treba negovati i što će dovoditi goste u Srbiju.
U Parizu je prošle nedelje održan Drugi festival srpskog filma. Na pitanje kako ocenjuje te pionirske pokušaje predstavljanja našeg filma, direktor Kulturnog centra Srbije je rekao:
„Mi ne možemo da stanemo iza ovog festivala, iako smo ustupili prostorije za njegovu organizaciju, jer nismo u stanju da kontrolišemo umetnički i tehnički kvalitet filmova, a mislim da to nije u mogućnosti nijedna institucija u ovom trenutku”.
„Svaki pokušaj je dobar, ali mora se voditi računa.
Nama će Francuzi jednom ili dvaput oprostiti greške, kao što je prikazivanje filmova bez titla, nepočinjanje na vreme, izostavljanje nekih filmova, ali se to mora brzo ispraviti”.
Na opasku da uprkos tome nije izostala podrška organizatoru Festivala, Aleksandru Todoroviću iz Pariza, Mitrović primećuje da je iz razgovora sa novinarima, autorima, glumcima i rediteljima, koji su došli na festival, zaključio da im je jako stalo da se taj festival održi.
„Ali, ni njima nije uvek bilo jasno ko, kako i gde to organizuje. Mislim da sada ima dovoljno vremena, raspoloženje je da se tim ljudima pomogne, ali, s druge strane, oni moraju da budu tolerantni i da ono što su im bile stvarne mane priznaju i sebi i nama da bi se one potom ispravile”.
Kako učiniti da se slična situacija ne ponovi i treći put?
„Mislim da svi koji su vezani za film moraju da učine maksimalni napor da iduće godine kopije budu titlovane na vreme, pre svega mislim na retrospektive, a onda i na novije filmove.
Pošto se na takmičarskim festivalima, kako je i ovaj zamišljen, ne smeju prikazivati filmovi koji su već predviđeni za druge festivale, trebalo bi obezbediti one koji su već prikazani u Kanu, Veneciji ili Berlinu, kako se ne bi desilo da filmovi koji su najavljeni u programu izostanu. Organizaciji ovog festivala se mora pristupiti sa više profesionalnosti”.
Izložba fotografa
Šta mislite o prostoru u kome je organizovan festival – Espas Pjer Karden – nedaleko od avenije Šanzelize?
„Pošto mi nismo organizatori ne možemo ni da utičemo na odabir prostora. Ali, ono što pokušavamo jeste da osposobimo salu u našoj rezidenciji blizu trga Trokadero, sa oko sto trideset mesta, koja je idealno mesto za prikazivanje srpskih filmova. Ukoliko se ta sala uz male investicije obnovi, mogli bismo da u samom centru Pariza prikazujemo filmove naših autora, poput Želimira Žilnika ili nedavno preminulog Živka Nikolića, u prostoru koji nas ne košta mnogo, te bi dobar deo sredstava mogao da bude uložen u reklamu”.
Kako privući francusku publiku?
„Mislim da bismo na Trokadero, gde je do sada bila francuska Kinoteka, lako doveli ljude, jer u Parizu od 10 miliona ljudi uvek ima stotinak sinefila koji će rado doći da pogledaju film ako su autori zanimljivi. Zanimanje za domaću kinematografiju svojevremeno je izazvala retrospektiva od 100 jugoslovenskih filmova u Boburu (muzeju savremene umetnosti), koju je 80-ih pravio Žan Lu Pasek, autor Larusove filmske enciklopedije, u koju je ušlo više od dvadeset jugoslovenskih autora. Ako je u pitanju kvalitetan film i ako napravite dobar dosije za novinare i pošaljete francuskim medijima, oni će se odazvati”.
Na pitanje kakvo je stanje zatekao u Kulturnom centru i kakve promene namerava da unese, Mitrović odgovara:
„Stanje koje sam zatekao je dosta poznato. Ideja mojih prethodnika je bila da se prikaže što više. Mislim da su kolektivne izložbe koje traju 15 dana potpuno nekorisne. Moj predlog je da se prave velike zanimljive izložbe koje će trajati dva meseca. Postavka `Sto godina srpske arhitekture` pala je u vreme uskršnjih praznika, što znači da je bila izložena manje od 10 radnih dana”.
Mitrović je objasnio da bi te velike projekte trebalo slati i u druge francuske centre, poput Liona, Strazbura i Borda. „Upravo pravimo spisak francuskih institucija kulture koje žele da sarađuju sa nama, a to će nam olakšati i sporazum koji krajem septembra treba da potpišu ministri kulture dve zemlje”.
Novina je i Savet centra koji nameravate da uvedete? „Da, naši poznati slikari Vladimir Veličković i Ljuba Popović, kao i ovde izuzetno cenjeni arhitekta Toma Garevski pristali su da budu u Savetu Galerije, uz uslov da se odrede kriterijumi, odnosno ispod kog minimuma se ne može ići i koje su to vrednosti koje ovde treba prikazati. Ne može svako ko poželi, a ima neku vezu, da dođe i ovde izlaže”.
Među projektima koji su u pripremi za sledeću godinu Mitrović izdvaja veliku izložbu o tome kako su francuski fotografi videli Srbiju u prošlom veku, kao i izložbu Kusturičinog grada na Mokroj gori, za koju je srpski reditelj dobio evropsku nagradu za arhitekturu.
Pokušavamo da ova izložba završi na narednom filmskom festivalu u Kanu, pogotovo ako bude prikazivan Kusturičin novi film. On je brend koji otvara sva vrata, kaže Mitrović.
