DIJASPORA TREBA DA SE BORI ZA SEBE
• Vrlo sam zadovoljan što se dijaspora aktivirala i što shvata da ima svoje mesto u demokratskom društvu kod nas, kaže odlazeći ambasador Radomir Diklić • Ponosan sam na obeležavanje 200-godišnjice moderne srpske države, kada se u velikoj dvorani Uneska okupilo 1.300 ljudi Ambasador treba da zaboravi svoju sujetu
Posle gotovo pune četiri godine na položaju ambasadora Srbije i Crne Gore u Francuskoj, Radomir Diklić, stari novinarski vuk i novajlija u diplomatiji, danas napušta Pariz. Opraštajući se, u intervjuu sa dopisnikom „Vesti“, on ima samo lepe reči za ljude i zemlju domaćina, a posebno za našu dijasporu:
– Niko me nije razočarao, samo su me prijatno iznenadili: naša dijaspora time što je počela sama da se organizuje. LJudi su shvatili da im niko neće pomoći ako se ne budu sami organizovali.
• Dijaspora u Francuskoj, prvenstveno pariska, prilično je aktivna. Kako Vi to vidite?
– Vrlo sam zadovoljan što se dijaspora aktivirala i što shvata da ima svoje mesto u demokratskom društvu kod nas. Ove godine je prvi put glasala i treba da nastavi da radi na tome, da se još bolje organizuje i da preko naših ministarstava u zemlji (za dijasporu i Ministarstva spoljnih poslova) traži i ističe svoje zahteve. Ako dijaspora ćuti, i u zemlji će se ćutati, dok ponovo ne dođe vreme izbora, pa će ondajedni da kažu: „Hoćemo da glasamo“, a drugi će reći: „E, sada ne možete da glasate“. A to nisu jedini problemi.
Od carine do državljanstva
Prema rečima Radomira Diklića, problem je i to kako da ljudi odavde, iz inostranstva, gde sada žive, vrate svoju imovinu koju su stekli, koja je skromna, možda i nikakva, ali je njima draga. Kako da ne plate carinu ili kako da srede sve potrebne papire, kako da Srbi iz Hrvatske i Bosne, koji tamo nemaju više nikoga i ništa, da dobiju državljanstvo Srbije.
– Tu dijaspora treba da vrši pozitivni pritisak na zemlju, na državne organe, a s druge strane, da ovde utiče i doprinese da se u okruženju predstava o nama promeni nabolje.
• Šta biste zamerili, a šta savetovali dijaspori?
– Stvarno ništa nemam da joj zamerim. Najvećim delom, naši ljudi su otišli iz svoje zemlje koja nije mogla da im obezbedi posao, iole pristojnu egzistenciju. Ovde su se snalazili, neki bolje, neki teže, neki traljavo, a neki nikako i nikad nisu prestali da misle na svoju zemlju. Mnogi sve čine da izdržavaju i podržavaju svoje porodice, da u zavičaju grade kuće, da svojima pošalju ono što ovde zarade. Uz sve to, u nekoliko navrata, država ih je u prošlosti surovo izigrala. Pozivala ih da upisuju zajmove, bukvalno im otela deviznu štednju, pa su se mnogi odjedanput našli na ledini, u situaciji da opet kreću ispočetka. Ali, svaki put ponovo su obnavljali veru i svaki put našli snage da podržavaju i vole tu svoju zemlju.
Idealizovana slika
Kad biste stavili na kantar vrednost naših ljudi u dijaspori i u matici, ko bi prevagnuo?
– To ne treba tako meriti. Naši ljudi, kad su van zemlje, kao i mi koji privremeno odemo iz zemlje, imamo malo idealizovanu sliku matice i, rekao bih, malo povišenu dozu patriotizma. Zemlja nam se učini nekako lepša nego što jeste, problemi manji nego što stvarno jesu i ta zemlja se napolju više voli. S te strane, naši ljudi su strašno vezani za svoju domovinu, vole je duboko i voleo bih da takva osećanja i taj odnos sačuvaju.
• Ima li neko ili nešto što biste po nečemu izdvojili, što će vam dugo ostati u sećanju?
– Ponosan sam i zadovoljan, prvo, na obeležavanje 200-godišnjice moderne srpske države, odnosno Prvog srpskog ustanka, kada se u velikoj dvorani Uneska okupilo 1.300 ljudi. Oni su mogli da saznaju nešto o Srbiji, a potom smo imali lep, pravi koncert. Organizovati to u Parizu nije bilo nimalo lako. A druga stvar koja mi mnogo znači jeste akcija u vezi sa manastirom Hilandar, priređena u katoličkoj crkvi Sveti Rok. Ne samo što je bilo mnogo priloga, već smo na našem lokalnom nivou doprineli pomirenju, u duhu ekumenizma. Hor iz Kruševca, koji je tada nastupio, očarao je Francuze i siguran sam da će nastaviti dolaziti u nekim drugim prilikama i aranžmanima. A pre tri-četiri dana, kao malo lično zadovoljstvo, od manastira Hilandar dobio sam Gramatu, zahvalnicu za sve što smo uradili. Dakle, spora sa crkvom stvarno više nema.
Potvrđujući da je u duši ostao novinar, objektivan i veran činjenicama, Diklić kaže da je i tu čast i priznanje doživeo i primio kao predstavnik svoje zemlje.
– Ambasador treba da zaboravi svoju sujetu, treba da zna da u stranoj zemlji nije zato što je to on, nego zato što predstavlja svoju zemlju. Dakle, sve počasti ili zvanične prijatne stvari ne dolaze zato što sam ja Radomir Diklić, već što sam ambasador svoje zemlje.
