Kao dete iz MTV generacije koje je odrastalo pod jakim uticajem američke kulture, nisam očekivao da ću pri dolasku na postdiplomske studije u SAD doživeti svojevrstan kulturološki šok. Još kao mali, gledajući američke sitkome, mislio sam da znam dosta o američkoj kulturi. Ipak, po dolasku na Virdžinija Tek (iliti Politehnički Institut i Državni Univerzitet Virdžinije kako glasi puni naziv) pokazalo se da imam još mnogo toga da spoznam i pokušam da razumem.
Moj prvi utisak na putu za Bleksburg, gradić u kome je smešten glavni kampus Virdžinije Tek, je prošao u čuđenju – gde su nestali svi automobili normalne veličine? Taj utisak da je najmanji automobil poput većih automobila srednje klase u Srbiji se kasnije pokazao kao univerzalan za SAD. Kasnije se pokazalo da je sve uvećano – od spajalica i čaša pa do vozova.
Sam grad Bleskburg je priča za sebe. Univerzitetski gradić od oko 40,000 stanovnika od koga su preko 30,000 studenti. Od samih stanovnika malo ko nema nikakve veze sa univerzitetom, jer je Virdžinija Tek veliki generator prihoda u ovom delu Virdžinije.
Glavni kampus je smešten u centralnom delu grada i na tom ogromnom prostoru (2600 ari) se nalaze svi departmani – od sociologije do astrofizike. Sam gradić se nalazi u planinama na jugo-zapadu Virdžinije i udaljen je četiri sata vožnje od Vašingtona (što je za ovdašnja merila dosta blizu). Ovom kombinacijom lokacije i koncetracije ogromnog broja mladih i pametnih ljudi stvorena je jedinstvena akademska izolacija u cilju obrazovanja i nauke, što je svakako prednost. Naravno, mana je svakako što do najbližeg većeg grada u kome ima većih dešavanja morate voziti samo četiri sata.
Moj prvi utisak o studentima na kampusu je bio da je sve dopušteno. Na predavanja možete doći u papučama, kratkim pantalonama, pidžami ili staroj majici. Dopušteno je konzumiranje hrane i pića na predavanjima, osim na par onih koja se prenose u nekom drugom gradu pa je zbog povećanog broja električnih uređaja zabranjeno držati hranu i piće na stolu. U hodnicima zgrada obično nema mesta za sedenje pa studenti bez mnogo razmišljanja sede na podu.
Naravno, pušenje je zabranjeno u svim zgradama, i jedino je dozvoljeno ako ste 10 metara od zgrade (što u hladnim zimskim danima i nije baš zahvalno). Student može koristiti laptop tokom predavanja, na kome vas naravno niko neće proveravati šta radite, uz pretpostavku da ste ovde došli zarad sebe. Većina studenata ima pozajmice od banaka ili radi kako bi plaćala svoju školarinu, tako da svoje obrazovanje ne uzimaju olako.
Predavanja počinju na vreme, bez akademskih 15 minuta kašnjenja, mada je dozvoljeno da sa predavanja izađete u kom god trenutku i iz ma kog razloga želite.
Jedna od prednosti studiranja u ovakvom okruženju je što možete sresti ljude sa svih strana sveta, i upoznati njihove kulture. Ja sam lično imao priliku da upoznam ljude od čilea pa do Rusije. Ipak, većina studenata na master i doktorskim studijama je iz dveju najmnogoljudnijih zemalja – Kine i Indije.
U interakciji sa svim tim ljudima, naučite da prepoznajete akcente i upoznate različite načine razmišljanja i pristupa životu. U prvim danima života u malenom Bleskburgu, ja sam isprva mislio da sam jedini sa našeg prostora ovde. A onda vidite čoveka koji nosi Zvezdin dres, ili vas neko prepozna dok nosite Partizanov dres, i tako počinje odmotavanje klupka. Na kraju otkrijete da ima preko 40 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije – od Vardara pa do Zagorja.
To je sad priča za sebe, jer se odmah vidi da sa tim ljudima imate sličan mentalitet, smejete se istim šalama, diskutujete o istim temama i ponekad setno pominjete daleku domovinu na istom jeziku.
U okviru samog univerziteta postoji i niz društava, bratstava i sestrinstava čiji član možete postati na razne načine. Neka od njih su upravo ono što se može videti u savremenim holivudskim komedijama dok se u neka od njih ulazi samo na poziv dekana, zbog postignutog uspeha.
Na samom kampusu ima i dosta sportskih klubova, od kojih se neki sportovi i ne praktikuju baš tako često sa druge strane okeana – recimo softbol ili lakros. Naravno američki fudbal i košarka su najvažniji od svih i oni se skoro pobožno prate. Skoro posle svake utakmice, po samoj atmosferi u gradu se može reći da li je Virdžinija Tek pobedila ili izgubila. Barovi u centru grada su tada mesto gde se slave pobede ili zaboravlja tuga zbog poraza.
Inače u Virdžiniji je zabranjeno služiti piće mlađima od 21. godine, pa se u svim barovima na ulazu proverava ličnu kartu. Barovi se zatvaraju oko 2 ujutru, i nakon toga nemate baš puno izbora osim da odete kući. Prilično rano za Balkanska merila, zar ne?
Ima tu još mnogo sitnica koje se razlikuju poredeći studiranje u Srbiji, ali je jedno sada sigurno slično studentima na oba prostora – svi smo zabrinuti za ono posle fakulteta. Skorašnja ekonomska kriza u SAD je ostavila značajan uticaj na tržište rada tako da je retko kome siguran posao nakon završavanja studija.
Današnji procenti zapošljavanja studenata posle završetka osnovnih studija se kreću nešto iznad 50%. Ali i pored ovoga, svi mi težimo da uživamo u ovom periodu života i da na trenutke zaboravimo da nas suočavanje sa realnošću neizbežno čeka. Barem smo u neku ruku svi mi mladi širom sveta slični jedni drugima.
