CELO SRCE DECI POKLONILA

Jednom godišnje u Beograd dolazi 71-godišnja penzionerka Desa Međed iz švedskog grada Hamstada u koji se otisnula pre 40 godina. Obiđe prijatelje, rodbinu, otputuje u Bosansku Dubicu, svoj zavičaj, desetak dana provede i na Crnogorskom primorju. Ali, uvek nađe vremena da poseti nekog od štićenika Humanitarnog mosta i lično mu uruči donaciju ili donese u beogradsko Dopisništvo “Vesti” ako je put do njihovog mesta stanovanja dug i naporan za nju.
– Zaista bih mnogo volela da upoznam Kristinu Ristić, da je uzmem u krilo, zagrlim i poljubim. Nažalost, godine čine svoje. Zdravlje popušta i ponestaje snage. Put do Krševice kod Bujanovca gde ova petogodišnja devojčica živi prenaporan je za mene. Od svoje penzije odvojila sam 50 evra, promenila sam ih u dinara tako da kad joj uručite 4.000, deda ili ujak i ujna mogu odmah da joj kupe nešto. Pročitala sam da uskoro dolazi na kontrolu u Beograd. Verujte, stalno mislim na to dete – pričala je u beogradskom Dopisništvu “Vesti” naša verna čitateljka i dobrotvorka.

Poseta odložena

Neuobičajeno hladan septembar sprečio je Desu Međed da ode u rodnu Kozarsku Dubicu.
– Patim od kostobolje, a ovoj bolesti hladnoća ne prija. Zato moram da mirujem. Žalim što neću otići u zavičaj da se vidim sa familijom. Planirala sam da obiđem i Svjetlanu Kljajić iz sela Sključana, samohranu majku koja je u komi rodila ćerkicu Jovanu. U julu sam im poslala paket. Odnela je moja sestričina. Kupila sam šest kompletića za curicu, a Svjetlani sam poslala 50 evra. Živim za dan kada ću u “Vestima” pročitati da je ova mlada žena stala na svoje noge, vidim sliku kako šeta držeći za ručicu svoju ćerkicu. Pozvaću je telefonom da joj objasnim zašto nisam došla – kaže Desa Međed.

A koliko ova devojčica zaokuplja misli Dese Međed pokazuju isečci tekstova objavljivanih u “Vestima” od tragičnog događaja kakav se ne pamti na jugu Srbije. Drhtavim rukama slaže ih po stolu hronološkim redom, od marta do avgusta kada je krenula u otadžbinu.
– Zlotvor još nije uhvaćen. Gde će mu duša? Ući u tastovu kuću, ubiti ženu, sina, ćerku i taštu, pastorku raniti i pobeći… Možda se može skrivati od policije, ali može li od savesti? Ne, neću da pričam o njemu, ne zaslužuje ni da ga pomenem. Kristina, to dete čudom preživelo metak koji joj je prošao kroz glavu, nažalost, nikad ga neće zaboraviti. Kad god stane pred ogledalo i vidi protezu umesto oka, setiće se te zveri u obliku čoveka – pričala je sa gorčinom Desa Međed, ali i tugom zbog nemoći da Kristini izbriše sećanja na masakr i bol zbog gubitka namilijih.

Sećanja

Poseta Dese Međed beogradskom Dopisništvu “Vesti” bio je povod da se priseti i nekih od svojih ranijih štićenika. Veoma je srećna što je zdravstveno stanje sedmogodišnje Anje Milićević, srčane bolesnice iz Beograda stabilno, kao i njenog sugrađanina Stefana Vukosavljevića. Sa suzama u očima priča koliko joj je bola zadala vest o smrti Teodore Ilić, koja je izgubila bitku s tumorom mozga, o šoku koji je doživela saznavši za iznenadnu smrt Marine Budimir, majke trogodišnje Sare.
– Za svu tu decu emotivno sam vezana, ali nisam u direktnom kontaktu sa njihovim porodicama. Svaki dan s nestrpljenjem listam “Vesti” i iščekujem da pročitam nešto o njima. Kad im ide dobro, dan mi je lep, kad je loše obuzme me briga, verujte, prava roditeljska – kaže dobrotvorka.

Radovala se, kaže, svaki put kada bi u “Vestima” pročitala da je devojčica dobila novčanu pomoć ili poklon-paket, kada bi videla osmeh na njenom licu, “lepom i okruglom kao jabuka”. I deda Blage joj je često u mislima, njegov sin Goran i snaja Violeta čije je živote ova tragedija potpuno izmenila.
– Nikada nisam imala svoju decu. Valjda je bog odredio da živim sama. Ponekad mislim da upravo zbog toga tako snažno saosećam s porodicama suočenim s tragičnim gubicima. Tugujem sa Blagetom Ristićem od dana kad je izgubio ženu, ćerku i unuke, delim njegovu brigu za Kristinu kao i nadu da je u životu čekaju samo sreća i zdravlje – rekla je Desa Međed, žena koja je svu svoju ljubav, umesto svojoj, darovala tuđoj deci i unucima, najčešće onima koji su se sa stranica Humanitarnog mosta preseljavali u njeno srce i postajali deo njene svakodnevice.