Gospodin Kavabata je bio pretpostavljeni mom suprugu, Radoju, kad smo se doselili u Japan. On je bio zadužen da upozna Radoja sa načinom rada i da ga uključi u tekuće poslove. U Japanu to podrazumeva i grupni obilazak kafana posle dugog radnog dana. Kavabata-san je ozbiljno shvatio svoje obaveze pa je vodio Radoja po karoke barovima, iako moj muž nije bio nimalo zainteresovan za takvu vrstu zabave, a još manje za pevanje.
Prilikom takvih izleta Kavabata-san je na opšte zadovoljstvo uveseljavao prisutne svojim prelepim glasom i odličnim interpretacijama Sinatre, Net King Kola i Prislija. Radoje je sve rekao izjavom da bi gospodin Kavabata bio daleko uspešniji pevač nego što je fizičar.
Pri prvoj poseti njegovoj kući, pohvalili smo domaćici pevanje njenog supruga, na šta je ona potpuno iznenađeno, ali smireno odgovorila da nikada nije čula kako njen muž peva iako su već 15 godina u braku. Odbacila sam svaku mogućnost nesporazuma jer je gospođa Kavabata, za razliku od svojih sunarodnika, odlično govorila engleski i nemački. Godinama je radila kao stjuardesa i živela je u Nemačkoj. Pošto je često bila u kontaktu sa strancima, mogla je da shvati naše nerazumevanje japanske kulture i njihovog načina života. Objasnila mi je da se japanski brakovi u mnogo čemu razlikuju od evropskih. I pored njenog objašnjenja nikako nisam mogla da shvatim da se može živeti u braku 15 godina, a ne znati da li i kako supružnik peva.
Od tada je prošlo već 18 godina i ja još uvek, sa istim nerazumevanjem i neodobravanjem posmatram japanske brakove. Naravno da posmatrati nije čak ni približno kao deliti sa nekim dnevni zalogaj, ipak, posle bezbroj razgovora, slušanja žalopojki i hvali mnogih poznanica i prijateljica, isti osećaj čuđenja je i dalje prisutan u meni.
Postoje dve vrste brakova u Japanu. Jedni su tradicionalni, OMIAI brakovi tj. veze koje nisu nastale spontanim putem već prethodnim dogovorom. NAKODO je osoba koja poznaje oba potencijalna partnera i ona ih povezuje. Učesnici OMIAI su slobodni da odbiju ili prihvate sledeći susret. Danas postoji na desetine kompanija koje obavljaju posao NAKODO i to za ne baš skromnu svotu. Neki se venčavaju posle samo nekoliko susreta, a naš komšija je potrošio čitavo bogatstvo u potrazi za pravom osobom i išao je na takve sastanke više od trideset puta. Preopterećen poslom i pratećim obavezama veliki broj Japanaca nema vremena za zabavu i druženje. Mnogi misle da ljubav dolazi tek posle venčanja, tako da je OMIAI i danas prihvaćen kao vrlo praktično rešenje.
S druge strane, RENAI brakovi su nastavak romantične veze i takvih je brakova u poslednje vreme sve više. Sve je manje učešća šire porodice i mešanja starijeg brata ili roditelja u brak dece.
Do skoro su uloge u braku bile strogo podeljene. Muževi su bili zaduženi da donesu platu, a žene da odgajaju decu i vode kuću. Supružnici su vodili odvojene živote. Svako se zabavljao sa svojim društvom i bavio svojim aktivnostima, samo su delili neodložne dužnosti oko dece, rodbine ili kuće.
Pri rođenju prvog deteta supružnici prestaju da dele istu postelju. Otac se povlači, a majka spava sa detetom, najčešće dok dete ne krene u školu. U najboljem slučaju dete ili deca spavaju između roditelja. Japanci nemaju razvijenu kulturu fizičkog kontakta, u smislu bilo kakvog dodira, zagrljaja ili poljubaca u obraz, čak ni u okviru porodice, tako da je zajednički ulazak u kadu i zajedničko spavanje jedina prilika da fizički izraze ljubav prema deci.
Okolina nas je uvek čudno gledala kad poljubimo decu pred polazak u školu. Vršnjaci su se podsmevali našim ćerkama ako bi videli da smo se poljubili, a sinu su se rugali da pati od MAZAKON (japanska skraćenica od mother’s complex, zapravo Edipov kompleks) jer me je kao desetogoodišnjak poljubio po povratku sa đačkog izleta.
Posle udaje, žene do skoro nisu bile zaposlene i ekonomski su zavisile od muževa, tako da su razvodi bili retki. Meni su njihovi razvodi nešto što ne bih mogla da razumem, a još manje da prihvatim ni posle sto godina života ovde.
Na sudu se odredi ko će dobiti starateljstvo nad decom. Ako majka dobije decu,što je češći slučaj, skoro je sigurno da deca nikada više neće imati nikakav kontakt sa ocem. Za Japance je to uobičajeno i prihvatljivo. Jedan od najpoznatijih primera takvog razvoda je pređašnji japanski premijer đ. Koizumi. U procesu razvoda njegova žena je rodila trećeg sina. Sud je ocu dodelio dva starija deteta, a majka je završila brak sa bebom. Starija braća nikad posle toga nisu videla ni majku, ni mlađeg brata, niti je popularni gospodin Koizumi video svog najmlađeg sina. Uz sve to, Japanci na sva usta hvale bivšeg premijera kako je sam podigao dva sina, a još nisam čula da se iko upitao zašto nikad nije imao kontakt sa najmlađim detetom.
U poslednjoj deceniji se broj razvoda među parovima u kasnim pedesetim i ranim šezdesetim godinama naglo povećao. Kad su deca odrasla, a supružnici ostali sami, nestalo je bilo kakvo zajedničko interesovanje. Po celom Japanu se organizuju mnogi kursevi sa tematikom kako spasiti brak i o čemo razgovarati sa supružnikom. Poznanica mi je nedavno rekla da je morala da kupi nekoliko mačaka o kojima brinu ona i njen muž jer od kako su deca napustila roditeljski dom nemaju nikakvih zajedničkih interesovanja i tema.
Radoje i ja smo nedavno proslavili tridesetogodišnjicu braka i života u inostranstvu, a 35 godina je prošlo od kako smo se sreli i zavoleli u mojim ranim gimnazijskim danima. Posle svih ovih godina Radojevo pevanje koje bi se samo nagluvom dopalo, meni zvuči kao najumilnija melodija.
