***
Trebalo je da se nađemo u njenoj kancelariji u Nju Džerziju.
Pomisao na četrdesetak minuta vožnje taksijem od Menhetna do nje činila me je pomalo nervoznom, pogotovo što sam iste večeri imala avion za Beograd. Ali (ne)izvesnost dobre priče, učinila je da se radujem toj avanturi prelaska reke Hadson.
A i videću Bjanku Džeger.
Sačekala me je sva u crnom. Umesto pretencioznog nakita, nosila je srebrne dugmiće na tamnom plišanom blejzeru, a savršena, mršava, minijaturna figura i neočekivana fizička i mentalna stabilnost branili su mi da u njoj prepoznam nekadašnju „lošu devojku“, pređašnju stjuardesu, eks gospođu Mika Džegera, bivšu prijateljicu Rajana O’Nila, Vorena Bitija, Dejvida Bouvija i Endija Vorhola.
Zasićenost životom celebrity lujke koja nije znala šta hoće, stvorila je od Bjanke Džeger političku aktivistkinju koju su tek sa modifikovanom uniformom Crvenog krsta počeli ozbiljno da shvataju, mada su većinu muškaraca i dalje više zanimale njene grudi i noge nego angažovana razmišljanja. Njima u inat, gospođa Džeger je nosila pantalone i bila je zakopčana do grla, iako se nepopravljivo mazila dok je telefonirala.
– Izgleda da smo slične – šaputala je, kao da mi prenosi neku tajnu.
– Ni ja nemam auto, niti umem da vozim. Snađite se kako znate i dođite kod mene.
Zatekla sam je kako sprema sendviče i sokove za svog „štićenika“, malog Muhameda, bledog, plavokosog dečaka iz Tuzle. Onda kada je to bilo najveći fazon, udala se za Džegera, a posle, kada je nesrećna Bosna postala svetska tema, vezala se za nju.
„Do sada nisam oprala nijedan tanjir, ne umem da skuvam čak ni jaje, a u kući nisam kadra ni prašinu da obrišem“ – izjavljivala je nekada kapriciozno ne sluteći koliko će joj se osvetiti taj pomodni žanr.
Uveliko je u toku bio njen sudski proces protiv izdavača Vorholovog dnevnika, jer ju je ekscentrični umetnik i dugogodišnji veliki prijatelj, prikazao kao praznoglavu i zločestu njujoršku egzibicionistkinju i pravu kučku.
Ona sama bi u tom momentu dala sve kada bi moglo da se zaboravi da je bila kraljica noćnog života na Menhetnu, kada se njena najveća humanitarna akcija sastojala u tome da se na nekoj kostimiranoj zabavi pojavi u štramplicama i sa cuclom na lančiću oko vrata, jer su bebe bile zadata tema.
Nije joj bilo pravo što su se zlobnici toga vrlo dobro sećali, pogotovo što se bila kandidovala za predsednicu svoje rodne Nikaragve, jer su se tamo razočarali u sve revolucionare.
Bio je to pravi trenutak da se na mesto postavi i antologijska priča o belom konju na kome je trijumfalno, polugola ujahala u kultni noćni klub Studio 54.
– Ovako je to bilo: kao iznenađenje za moj dvadeset sedmi rođendan, 2. maja 1977. uveli su tog predivnog belog konja u diskoteku. Nakratko sam ga zajahala, ali sam bila u prikladnoj dugoj večernjoj crvenoj haljini modnog maga Roja Halstona. Imam i sliku da to dokažem, koju sam priložila i na sudu. Nažalost, čak i neki ugledni mediji, poput Bi-Bi-Si-ja, preneli su neistine o tom događaju.
Kako i zašto ste se našli u Bosni?
– Za Bosnu sam se zainteresovala dok sam preko televizije gledala smrt nedužne dece. Rešila sam da odem tamo i na licu mesta se uverim šta se zapravo dešava. Nije mi bilo teško da šest nedelja spavam na podu, pokrivena samo tankim ćebetom. Razgovarala sam sa devojčicama i ženama, od osam do šezdeset osam godina, tragičnim žrtvama silovanja. Čitavog života sam branila devojke od maltretiranja i zlostavljanja, pa možete da zamislite koliko su me potresle njihove jezive priče koje sam čula na terenu.
Očigledno je da je moja zemlja postala neka vrsta nove evropske i svetske zabave za ekipu u sivim odelima koji su našu sudbinu strpali u svoje staromodne akten-tašne. Još kada su im se pridružili i neki rokeri, bivše manekenke i glumice bez uloga, sve je počelo da liči na veliku žurku koja se mogla zvati: hajde da se igramo Jugoslavije?
– Pošto sam i dalje prilično popularna, mene u Americi slušaju, pa je zaista važno da se osobe poput mene uključe u rešavanje krize u bivšoj Jugoslaviji. Ispostavilo se da je Vens-Ovenov plan bio velika greška Zapada i Ujedinjenih nacija, jer je podelio Bosnu po etničkim principima, a, s druge strane, u neku ruku potvrdio je i srpska osvajanja.
Znam da mi mnogi Srbi neće oprostiti ako vas ne pitam zašto i njih ne obiđete, kad ste već toliko požrtvovani i bolećivi?
– Nemojte misliti da ne želim da čujem i drugu stranu. Okrivila sam srpsku stranu za početak rata u Bosni, ali to je bio stav i Zapada i Amerike i Ujedinjenih nacija. Da su mi Srbi pružili argumente za ono što su radili, sigurno bih to predočila američkoj javnosti. Želela sam da dođem u Beograd i sretnem se sa onim Srbima koji su se slagali sa mišljenjem da je ono što je Mladićeva vojska uradila u bosanskim gradovima – ratni zločin. Ponavljam: Amerika je morala bezuslovno da podrži one Srbe koji nisu sledili Miloševićevu politiku.
Uprkos njenom ozbiljnom angažmanu, već tada je bilo neizvesno kako će se Bjankina balkanska avantura završiti. Mali Muhamed je sve češće tražio da se vrati kući, ali Komesarijat za izbeglice to nije prihvatao uz obrazloženje da u Tuzli neće imati odgovarajuće uslove za život i lečenje.
Uskoro se ispostavilo da ni legendarni šef Rolingstonsa nije mogao da ostane ravnodušan na takav razvoj događaja.
Smesta je telefonirao gde treba, insistirajući da se nađe najbolje rešenje, koje će biti po volji njegove bivše gospođe.
Naravno da je Džeger, kao najsočnija kriška njenog uzbudljivog života, meni bio najzanimljiviji, ali Bjanka je tražila da joj obećam da ću je upoznati sa Slobodanom Miloševićem.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
