Ako se ovih dana prošetate Bulevarom majke Tereze – glavnim prištinskim sokakom naglas govoreći srpski, možete očekivati da vam se – neće desiti ništa.
Po koji radoznali pogled, pre godinu dana bi bio preteći: oni koji danas prete očima, do skora su stisnutom pesnicom.
Stanovnici ovog grada ili nisu učili srpski, ili ga polako zaboravljaju. Srbija je albanskom Kosovu daleka kao Tajland. Srbi u Prištini više ne žive – isterano ih je na desetine hiljada, kuće su im zapaljene, a stanovi nisu, jer bi izgoreli i okolni. Neko će reći i da je u Prištini danas manje opasno biti Srbin, zato što Srba – nema.
Povećanim mirom i sigurnošću širom Kosova, a da se pritom misli i na Metohiju, hvale se svi: premijer čeku, opozicionar Tači, „guverner“ Šuk. Priznaju da nisu razrešeni svi zločini s upotrebom vatrenog oružja. To je bilo u izolovanim područjima, kaže portparol Unmika Ivanko, amerikanizirani Rus. U centru Prištine se, dakle, ne puca kao na lovištu.
Kamenice više ne lete ka kolima sa srpskim tablicama. Poneki će Srbin, možda, misliti da baš njega s bilborda gleda Ramuš Haradinaj, i da baš njemu poručuju, na engleskom: „Naš premijer ovde ima da obavi posao“. Pogledaće, možda, i ogromnu sliku Adema Jašarija s „kalašnjikovom“, na fasadi sportske hale koju su zvali po Bori i Ramizu. Unmikove službenike ta slika gleda svakodnevno, u kancelarijama.
SMEŠNE ŽACE
PRIŠTINA je danas jedna velika – Kaluđerica. Od centra grada ka okolnim selima nikle su rugobe od cigala. Prekoputa Vlade, u neasfaltiranoj ulici, „divlja“ trospratnica sa staklenom fasadom i kosim krovom. Stambene zgrade porasle su u visinu, a prizemlja i sutereni – i u širinu, pa se na njima otvaraju bašte kafića. Gradi kako ko stigne – jedino Veton Suroji nije želeo da svoju TV „Koha vižn“ smesti u nelegalnu zgradu, pa zato još čeka na useljenje u pristojne prostorije.
Cinici bi rekli da, ako zbog nečega kosovskim Albancima ne treba dati državu, onda je to – zbog arhitekture.
Ima ljudi koji se oduševe Prištinom. To je zato što su tamo očekivali devojke koje ne depiliraju noge i srednjoškolce koji se od sunca brane – kečetom. Ljudi ovde, ipak, nisu takvi. Kape Kosovske policijske službe, nalik njujorškim „žacama“ iz dvadesetih godina, samo još besmislenije, najsmešniji su odevni predmet koji može da se vidi na ulici.
Priština je grad stranaca. To je mesto koje brojnim Englezima i Holanđanima pruža satisfakciju za izgubljeni Najrobi i Džakartu. Zaista, to je prava kolonijalna varoš. Na ulazu u zgradu Unmika, usred grada, postoji mesto za pražnjenje oružja, kao ispred vojnog magacina. Sva službena vozila su – džipovi, kao u pustinji i prašumi. Engleski je službeni jezik. Pritvor u Ulici Ljuana Haradinaja zove se „detention unit“.
Strance još vole u Prištini. Dokle će trajati ta ljubav, cemetirana Nato-bombardovanjem i savezništvom s Bilom Klintonom, koji je dobio Aveniju? Neki stranci tvrde – još malo. Kosovo je toliko siromašno, i toliko nezaposleno, da se samo čeka kada će nad njim biti proglašen stečaj.
Šta je, u stvari, postalo Kosovo, pod palicom Unmika i njegovih francusko-nemačko-skandinavskih dirigenata?
Razgovaramo s ljudima iz Privredne komore Kosova, Ejupom ćerimijem i Fljamurom Kećom. Oni rade zaista čudan posao: promovišu ekonomiju, koja – ne postoji.
Kažu nam da na Kosovu ima oko 50.000 preduzeća. Od njih, PDV se, sa carinom, uzima isključivo na granici, i tako se puni 70 odsto budžeta – ako robu puste unutra, ništa od poreza…
Društveni proizvod po glavi stanovnika je 1.270 evra – najniži u Evropi, a već za 2007. predviđena je stagnacija. Izvozom je pokriveno samo pet odsto uvoza. Iz Srbije uvoze živu stoku, meso, hranu, brašno, građevinski materijal, sredstva za higijenu. Izvoze nam ćebad koju uvoze s Dalekog istoka. S Albanijom imaju suficit. Jedino to daje za pravo albanskom premijeru Saljiju Beriši, koji je nedavno rekao da je na Kosovu vidljiv ekonomski napredak.
U Prištini i u pokrajini svuda uzimaju evre – i u državnim bolnicama. Skupa je i hrana, a poljoprivredom se skoro niko više ne bavi. Jedino još kosovski Albanci žale za JAT-om i njegovim jeftinim kartama za Švajcarsku i Nemačku. Moraju, jer im njihove kompanije, do Ciriha i nazad, preko leta, traže 800 franaka.
DŽIPOVI I BEGOVI
ALBIN Kurti bio je lider albanskih studenata. U zatvoru u Srbiji proveo je dve godine i sedam meseci. Pristao je, rado, da razgovara sa srpskim novinarima, među kojima je bilo i onih koji su ga pitali šta misli o autonomiji Vojvodine.
Kurtijev pokret zove se „Samoopredeljenje“. On traži da Unmik smesta napusti Kosovo, da bi ono odmah postalo nezavisno. Pregovore ne priznaje, kao ni institucije Kosova, koje su produžena ruka kolonijalnih gospodara iz sveta. Oni rade za sedam-osam hiljada evra, bez ikakve odgovornosti narodu, a na Kosovu sve stoji.
Delimično, Kurti je u pravu. Stranci se zaista šepure Kosmetom kao paunovi, u skupim džipovima, i jedu do besvesti u dobrim restoranima, gde im kelneri kao francuskim Lujevima donose gurmanluke na traci. Te večere traju satima. Kada nema domaćina, među sobom pričaju da će se na Kosovu sve raspasti za pola godine, godinu. Do tada, stotine hiljada evra će se nakupiti na njihovim deviznim računima. U koloniji će ostati gola sirotinja, da uživa u nekom „budućem statusu“. Tako su počele i Uganda, i Ruanda, i još neke divne i srećne zemlje.
Kurti nudi jednu ekonomsku meru: bojkot proizvoda iz Srbije. Izolacionizam je poznati patent Envera Hodže, takođe Albanca. Pitamo Kurtija koga okuplja njegov pokret – liberale, nacionaliste, socijaliste, leve radikale…?
– Sve njih – odgovara. – Sve ih ujedinjuje samoopredeljenje.
Ovaj mladi intelektualac, intelektualnog izgleda, izveo je ovakvu računicu: 250.000 ljudi ubili su Srbi u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Ako je, u proseku, jedan ubio petoro, znači da se 50.000 serijskih ubica slobodno šeta Srbijom! A Srbija se ne izvinjava. Zato nećemo nemački prašak proizveden u Kruševcu.
Sagovornici će vam reći da Kurti, mešavina če Gevare i romantičarskog nacionaliste iz 19. veka, nema veliku podršku u narodu – manje od jedan odsto. Kad „zagusti“, međutim, malo ko mari za umerene političare. A u takve, neki danas ubrajaju i čekua, i Tačija. Novinari iz Srbije, koji su im prošle nedelje bili u poseti, slikali su se s obojicom, nasmejani i srećni. A od Kurtija su uzeli majice koje pozivaju na bojkot srpske robe.
Albanci, mladi i stari, bogati i siromašni, umereni i ekstremni, žele istu stvar: nezavisno Kosovo. Više nego ikada, sigurni su da više neće biti deo Srbije. Delom i zbog toga, Srbi mogu da šetaju centrom Prištine.
