Plivanje
Kad covek nepristrasno posmatra moj život, on neumitno shvata da je kora mog velikog mozga ravna ko daska. Nema tu vijuge ni od korova. Ako taj mozak išta i misli, on misli nešto za sebe, što nema veze sa ponašanjem ovog tela. Možda negde postoji telo koje se ponaša u skladu sa mislima moga mozga, ali to nije moje telo. Ako negde postoji mozak koji kontroliše moje blesavo telo, treba ga naci i platiti mu casove plivanja u formalinu, hitno!
Možda mu se od toga razbistre misli…
Ja nisam normalan
Dok cekam tramvaj na sredini ulice J. Gagarina JAT-ov avion za Larnaku ili Tripoli prelece preko blokova. Rat je završen, avion je prevozno sredstvo, ubedujem sebe, ali svaki put kad ih cujem stresem se malo. Umesto tramvaja vidim privatni bus u daljini i prelazim ulicu. Kada je lepo vreme, stanica za privatnike je lepo ugažena zemljana površina. Pala je laka kišica i ta pitomina je postala živo blato. Bez obzira na to, jedna savremena baba vešto balansira na ivicnjaku izmedu blata i ulice i petlja po novcaniku. Stajem pored nje, ali okrenut pogrešno, ka gradilištu u bloku 44. Dok je gradnja nekog novog objekta u zacetku, po blokovima se nagada da li ce to biti crkva ili bioskop, ali uvek bude tržni centar. Tako se i ovde pre rata gradio, a sada se obnavlja novi hram male privrede, cija je ograda oblepljena plakatima. Vidim cicu koji cepa plakate i povežem to sa mojim strahom od aviona…
Uvežbanim nizom skokova, dva puta sa kamena na kamen, jednom s’ kamena u blato, stižem do cice kaljav ko svinja. Pitam: „Izvinite, jel’ znate šta je to što cepate?“. Cica me je pocastio pogledom koji nije koristio od kada mu je umrla tašta. Zatim se okrenuo i nešto brže i odsecnije nastavio da cepa. U momentu mudro shvatih – on me mrzi. Odskakutao sam do busa koji je stigao. Iskusno sam propustio babu ispred sebe. Dok mi je krcila put i gnjecila putnike u sredini, krvne neprijatelje nas sa vrata, bio sam zadovoljan sobom.
Sada više sumnje nema – ja nisam normalan.
Mrze me ljudi koje ne poznajem.
Prioriteti
Ada je prepuna vojske. Igramo fudbal kao i uvek, loše. Ne tražim loptu, tražim nacin da zaboravim gde sam i trcim ko blesav. Stražar nas uskoro tera sa terena i objašnjava nam kako tu niko ne sme da se igra, takva je naredba. Sedam pored jedinog slobodnog terena, na kojem ne sme da se igra i oblacim trenerku. Naše psovanje zamire sa pojavom jedne loptice sa dve beogradanke, dva reketa i cetiri sise. U vihoru rata one nisu našle za shodno da obuku bilo šta osim dvodelnih kupacih kostima. Prvi put posle mnogo dana um mi je usredsreden. Koncentracija potpuna. One pocinju da igraju tenis na zabranjenom terenu. U trenutku moje društvo postaje sjajna teniska publika, koja stalno tapše (Silence please!). Naše glave se krecu sinhronizovano prateci cetiri loptice na terenu (deminutiv se ne odnosi na dimenzije, radi se o stilskoj figuri, npr. „kako je sladak nilski konjic“).
Strazar lako uvida da na Adi postoje stvari daleko važnije od patriotizma.
Svi otvorenih usta razmišljamo o agresiji.
Unutrašnji dijalog
„Zamisli jedan lavirint i u njemu miša.“
„Dobro, i onda?“
„I onda, zamisli pravila, recimo da miš dobija strujni udar kad skrene u corsokake, a sir je postavljen duž pravog puta.“
„Da, tako to ide…“
„Trebace mu vremena i par elektrošokova, ali ce miš ipak uspeti da se snade.“
„Pa?“
„Pošteno je što postoje pravila, nikad šok na pravom putu, nikad sir na stranputici, ali tu slobode nema.“
„Lavirint ne oduzima slobodu mišu, nego mu sužava mogucnost izbora, to nije isto.“
„Tužno je to što pricaš, jer sam ja taj miš. Da nisam, bilo bi smešno i glupo.“
(smeje se) „Oceš više slobode, a?“
„To je tebi smešno, ali moj lavirint je teži i ima zamke u meni i van mene.“
„Nema zamki, kad bi se malo smirio i razmislio sve bi poceo drugacije da posmatraš.“
„Cijim ocima? Tvojim, naravno, ali ne znam zašto bih na sve gledao kao ti. Vidim iza žice sa strujom cokoladu, a na pravom putu obican hleb. Ti, za razliku od mene ne vidiš uopšte cokoladu. Zato ti je sve jasno. Tamo gde je cokolada ti vidiš prazan prostor.“
„Tacno, tamo gde nema nicega meni se ne pricinjavaju cokolade.“
„Zato što ti nisi ja, a ja nisam ti. Ipak, od mene tražiš da se ponašam kao ti, a svuda oko mene su prividenja koja samo miševi mogu da vide. Kad se lavirint posmatra kao celina prividenja nestaju.“
„Vidiš da ti je sve jasno.“
„Jasno mi je da se nalazim u nepoštenom položaju.“
„Zato što negiraš snagu i mogucnosti svoje suštine koja može da se izdigne iznad zidova i krzna i prati pogledom mišica obaveštavajuci ga unapred o buducim preprekama.“
„Ipak sam ja negde na sredini, meduproizvod, dobio sam previše i time izgubio mnogo, a nisam tražio ništa. Uostalom, ta suština koja se uzdiže, to više nisam ja, to je samo deo mene. Drugi deo je miš.“
„Onda vodi racuna o njemu. Najbolje produ oni miševi koji su se rastali od svoje prirode.“
„Odvratno, ti praviš selekciju, tražiš one miševe koji su najmanje miševi.“
„Nije li to previše jednostavno objašnjenje? Što se mene tice, najviše bih voleo da svi produ kroz lavirint. Ceo lavirint je tako zamišljen da ima po jedan ispravan put za svakog miša. U svakom trenutku imaš slobodu da podeš tim putem. Ti je sam sebi oduzimaš u potrazi za necim cega nema. Jednostavno, vece lepote od suvog hleba u ovom lavirintu nema. Ko želi više morace da prode kroz ceo lavirint. Proci znaci umeti koristiti svoju slobodu.“
„Govoriš mi da sam ja ti i stavljaš me u zatvor da trunem na suvom hlebu.“
„Zaboravljaš koliko mrtvih miševa sam video, njihovih umirucih trzaja i napora da nastave dalje. To takode nije lako, a ipak istrajavam jer i miš i ja postojimo zbog onoga što ce posle doci. Svaki uspeh miša je i moj uspeh, svaka propast i mene boli.“
„Velicanje tvoje patnje mi izgleda, u najmanju ruku bezobrazno, dok moje meso cvrci na žici.“
„Svojim ocima posmatraj samo sebe. Ako želiš da razumeš drugoga, posmatraj svet njegovim ocima. Ako želiš da razumeš sve, posmatraj svet mojim ocima, tako ceš i mene razumeti. Alternativa tome je mržnja i patnja.“
„Pa šta, baš me briga.“
(smeje se) „Ipak ti mene voliš.“
(duri se) „Ma nemoj, ti mi pa mnogo znaš.“
Izvinjenje mojoj duši
Nisam bio razocaran. Mlad, siguran u sebe, bio sam pobednik. Nisam znao ko je ona, ali sam je bez greške osecao. Zaljubio sam se u odbleske njene duše, mešavine drskosti i nesigurnosti. Verovao sam da je ona to što osecam, ali ne potpuno. Ona sebi nije verovala, uopšte. Žene ranije pocnu da razmišljaju.
Prvo razocarenje pomoglo je i meni da se uplašim od života. Poceo sam da gledam žene ocima. I da volim ono što vidim. Volim njene sise, noge. Volim njenu guzu. Za ljubav svih citateljki volim i oci. Momci, jebiga, obožavam njene oci. Ponekad bi mi moja duša govorila: „Želim ovu ženu!“. Ali, nisam bio lud da joj dvaput poverujem, hvala lepo.
To mi je donelo…. samo nove patnje. I ne zato što sam dobar ili pametan, nego zato što ne mogu više da podnesem tvoju patnju, dušo, ja ti se izvinjavam. Sve što si ikada videla bila je istina, i kada sam poverovao u tude realnosti izdao sam i tebe i Boga.
A ti, ljubavi, bila si ona koju sam video dušom svojom, ali ce moja istina o tebi ostati deo nekog boljeg sveta koji ne postoji mojom i tvojom zaslugom.
