Pozorišna kompanija naše glumice Dragane Varagić, postavlja ovih dana u „Artword“ pozorištu u Torontu komad „Nije moja priča“ Silvije Jestrović. Prvi srpski komad na torontskoj profesionalnoj pozorišnoj sceni publika će moći da pogleda od 28. oktobra do 14. novembra i da se uveri u stvaralačku snagu naših umetnika.
Ova predstava okupila je njih troje: pored Silvije Jestrović i Dragane Varagić, koja se našla u trostrukoj ulozi (produciranje, režija i gluma – igra jednu od uloga), tu je i Dragoslav Tanasković, koji je napisao muziku.
Pitamo poznatu glumicu da li je srpska zajednica svesna značaja ovog događaja koji potvrđuje da se snagom stvaralaštva mogu preći različite barijere pred kojima se nalazi umetnik – emigrant.
– Predstavu čine i oni koji je pravila i publika, jedno bez drugog ne postoji, pa verujem da svako prisustvo ne samo naših umetnika, već i naše publike označava postojanje naše zajednice u torontskom kulturnom prostoru. Volela bih da April productions“, između ostalog, bude i centar gde se okupljaju naši umetnici i promovišu svoj rad na kanadskoj kulturnoj sceni.
Sve o predstavi
Informacije:
Gde: Artnjood Theatre, 75 Portland ST.
Predpremijere od 28. oktobra, premijera 30. oktobra. Predstava se igra svakim danom osim ponedeljka od 8 sati uveče, nedeljom u 2.30 je matine. Rezervacije na tel. 41 63 66 77 23, lokal 290 (St. Lanjrence Centre Ticket Line) ili preko Interneta www.artnjord.net. Karte se, takođe, mogu kupiti i na našim uobičajenim prodajnim mestima.
Mislim da je to zadatak svih nas koji živimo na ovom govornom području da gradimo mostove. Prošla predstava koju je moja kompanija radila u Torontu, išla je na gostovanje u beogradsko Narodno pozorište. S druge strane, svesna značaja maternjeg jezika, osnovala sam „April“ školicu da preko glume, mašte i igre naša deca prave čvršći kontakt sa kulturom iz koje su potekla. Radimo tekstove Duška Radovića, Branka Kockice, Ace Popovića. Tako, nekako, na dva plana doživljavam ulogu svih nas koji se bavimo kulturom – kaže Dragana Varagić.
• Kako i zašto ste se odlučili za izvođenje i režiju baš ovog teksta?
– Pre nekoliko godina Silvija Jestrović, koja je inače na beogradskoj Akademiji diplomirala dramaturgiju, a ovde već doktorirala dramu, bila je član grupe pisaca koji su pod pokroviteljstvom Tarragon pozorišta pisali tekstove. Kao glumica, bila sam pozvana da na javnoj prezentaciji u Tarragon – i igram jednu od uloga. Nešto kasnije, kad je moja pozorišna kompanija „April Productions“ dobila mogućnost da učestvuje na letnjem torontskom festivalu, „Toronto Fringe“, ja sam se setila ovog komada i sa Silvijom se dogovorila da ga u skraćenoj verziji spremimo za ovaj festival.
Snovi i stvarnost
Komad „Nije moja priča“, tekstopisac i rediteljka opisale su kao priču za smejanje i plakanje u tri čina. To je priča o onima koji u snovima hodaju beogradskim, a u realnosti torontskim asfaltom. Lela, Nena i Sonja su drugarice iz „beogradskog detinjstva“ i sada žive u Torontu. Kada im u goste dođe zajednički prijatelj Saša, njihovi životi poprimaju neočekivane obrte. Svako od njih ima neki san koji čeka da se ostvari. Ostvarujući snove, život je pomešao karte.
Na ovom festivalu na početku obično nema dovoljno publike dok ne izađu kritike, pa su organizatori nespretno preprodali salu, ne očekujući veliki broj naših gledalaca na premijeri, tako da je bilo i onih sa kartama koji nisu uspeli da uđu. Bilo mi je drago da je bilo toliko veliko interesovanje naših ljudi za predstavu, značilo mi je i kao glumici da, bez obzira što se sve dešava u Torontu i na engleskom jeziku, igram ponovo za publiku koju dobro poznajem. Ceo događaj sa premijere, neobičan za kanadske uslove, pročuo se po gradu i sutradan smo imali punu salu Kanađana. I njima se dopala predstava, pa smo od tada pa do kraja festivala bili stalno rasprodati.
• Sve naše akcije su, nekako, uvek bile usmerene prema nama, ne dotičući mnogo stvarnost u kojoj živimo i ljude oko nas i pored nas koji nisu iz naših prošlih života. Verujemo da ovim komadom i Vi, i Sivija, obe Beograđanke koje žive u Torontu, želite da se obratite i kanadskoj publici i kritičarima, bez obzira što je reč o likovima koji su iz Beograda. U čemu je ta univerzalnost priče?
– Verujem da pozorište spaja ljude. Ne verujem u izolovanost, verujem u mogućnost saradnje. Nije lako ako ekipa potiče iz raznih škola i kulturnih sredina, naši zajednički pozorišni jezik, to je proces koji se ne završava, ali za mene koja živim u Torontu je to jedini pravi način da postojim kao umetnik, i najteži, svakako. Tri godine smo čekali na mogućnost da približno zatvorimo finansijsku konstrukciju. Po kanadskim pravilima, svaki dobitnik finansiranja iz vladinog budžeta je dužan da obezbedi dodatne finansije od donatora i raznih kompanija, a to na ovom području znači da postoji interes zajednice da se napravi predstava i da se zato u nju ulaže. To je nešto novo i za mene i za zajednicu, pa verujem da nam treba još malo vremena da se naviknemo.
• Smatramo da će najveća nagrada za uloženi trud biti poseta publike, pa da je ovim putem zajednički pozovemo da dođe i pogleda predstavu.
– Publika je ta koja u meni spaja srpski i engleski jezik, prošli i sadašnji rad, snove i realnost i ja bih volela da joj svojim radom uzvratim istom merom.
