Analiza Gardijana: Da li su godine kandidata najspornija stvar američkih izbora

analiza-gardijana:-da-li-su-godine-kandidata-najspornija-stvar-americkih-izbora

Predsednik Džo Bajden u četvrtak uveče je sazvao konferenciju za štampu na kojoj je žestoko insistirao da je njegovo pamćenje sasvim dobro.

Povod je bilo objavljivanje izveštaja Ministarstva pravde kojim je Bajden oslobođen krivičnih optužbi zbog njegovog rukovanja visoko poverljivim materijalima, prenosi Danas.

Ovu jednogodišnju istragu sproveo je specijalni savetnik Robert Hur, koji je slučajno registrovani republikanac, i u čijem izveštaju se posebno pominje predsednikovo „značajno ograničeno“ pamćenje.

Hur kaže da je jedan od razloga zašto nije podigao optužnicu bio taj što bi se „na suđenju gospodin Bajden verovatno predstavio poroti, kao što je to učinio tokom našeg intervjua sa njim, kao saosećajan, dobronameran, stariji čovek sa lošim pamćenjem“.

O, Bože. Prava korpica za mafine napadačke linije poklonjena Donaldu Trampu, i potvrda mog dugotrajnog uverenja da je lažna simpatija daleko smrtonosniji ton od otvorenog napada.

Bajden je skoro napustio binu kada se vratio na podijum da bi na pitanje o sukobu Izraela i Gaze, odgovorio tako što je egipatskog lidera Abdela Fataha el-Sisija nazvao „meksičkim predsednikom“.

S jedne strane, ovo se uvek dešavalo u trenutku kada je on insistirao da mu je pamćenje odlično, kao što je opštepriznata istina da će ljudi koji ispravljaju tuđu gramatiku ili pravopis obično nehotice počiniti neku svoju.

Prema anketama, Bajdenova starost i kognitivni problemi su njegova najveća ranjivost kod birača.

Što se tiče njegovog verovatnog protivnika, za moju dijagnozu iz fotelje, najstrašnija stvar kod Donalda Trampa je to što je potpuno zdrav (osim ako ne računate napredni narcizam, što pretpostavljam da imamo ovih dana).

Ali Tramp je samo tri godine mlađi od Bajdena, često hoda uz kolebanje, a sam je nedavno pobrkao Niki Hejli i Nensi Pelosi.

Dakle, da li je pravdeno da se jednome sa više pažnje spočitava nešto što važi i za drugog?

Nažalost, pravednost nije jedna od osnovnih nota političkog života. Bojim se da bismo mogli da imamo posla sa teorijom politike Ye Olde Vibes (procena 2022), koja smatra da je način na koji političar predstavlja zasnovan na osećanjima važniji od takvih trivijalnosti kao što su činjenice ili njihova postignuća.

Tokom prvog takmičenja konzervativaca u liderstvu 2022. u Velikoj Britaniji, Liz Tras se predstavila kao više Bregyit u partijskoj masi nego što je to Riši Sunak. Zašto?

Vibes. Samo… vibracije.

Vibracije na Bajdenovom stažu nisu sjajne. Da, on je vodio izuzetan ekonomski oporavak svoje zemlje od pandemije i zavidan na međunarodnom nivou, tako da veliki racionalni deo mene to ocenjuje nepravedno.

Ali drugi deo mene, možda iracionalan, više ne može da gleda bilo koji Bajdenov govor ili obraćanje, a da ne zamišljam njegove pomoćnike kako takođe gledaju iza pozornice, da ima raste nivo kortizola.

Sigurna sam da je ovo potpuna fantazija i jedini nivoi kortizola koji prolaze kroz krov su moji.

Ipak: vibracije.

Ne mogu se boriti protiv njih. Sećam se da mi je srce slično lupalo tokom pomenutog takmičenja za vođstvo Torijevaca kada je odbegla miljenica Tras otišla pogrešnim putem sa bine nakon pokretanja kampanje.

Da li sam mislila da Liz Tras bukvalno nije ni dorasla da nađe put sa scene? Naravno da ne.

Racionalno, znala sam da je to samo glupa greška, od one vrste koju svi mi pravimo svaki dan.

Istovremeno, iracionalna polovina mene osetila je zadovoljavajući klik desnog ključa koji se okreće u bravi.

Znala sam da Liz Tras metaforički nije ni dorasla da nađe put sa scene. U tome je bila neka vrsta neizrecive psihološke istine koja je bila daleko moćnija od činjenica.

Kao neko ko veruje da je mogući republikanski kandidat užasno, u velikoj meri gori, bojim se da se Džo Bajden sprema za iscrpljujuće izbore upravo u ovom nedostatku zasnovanom na vibracijama.

I on i Tramp su u životnoj fazi kada razumni obični ljudi smognu snage da se obrate svojim porodicama i pitaju: budi iskren, da li i dalje treba da vozim?

Nakon što sam se poslednji put dotakla gerontokratije na ovim stranicama, Gardijan je odštampao tri pisma starijih muških čitalaca pod naslovom, „Kakve veze imaju godine s tim, Marina Hajd?“

Ageizam je pominjan, a jedan od potpisnika pisama je iznosio detalje o tome kako je provodio dane, kao argument protiv onoga što bismo ljubazno mogli nazvati mojom argumentacijom o tome kada veliki igrači treba da napuste profesionalnu scenu.

Međutim,rizikujući da izazovem dalju prepisku, osećam da i dalje moram da se držim stava da biti predsednik Sjedinjenih Država nije isto što i „pisati, podučavati i volontirati u rezidencijalnoj kući“, i da je posao za mlađe čovek od Bajdena i Trampa.

Mlađi od 86 godina po završetku funkcije. Zato završavam ovu kolumnu izazovom: ako bilo koji čitalac ovih redova dođe do kraja duge predstojeće izborne kampanje u SAD i misli da je prikazala živu, zdravu i živahnu demokratiju, onda ih pozivam da pišu o 6. novembra, i da mi predlože da se obavezno penzionišem.

Originalni tekst