Ajatolah Ali Hamnej i njegovo najbliže okruženje ne žele dogovor sa SAD.
U Teheranu su odavno odlučili da idu do kraja ne menjajući ništa. Na prvi pogled takva pozicija može da izgleda kao samoubilačka, ali je ona u suštini jedina moguća za preživljavanje Islamske Republike.
U krajnjoj liniji, režim može da preživi rat sa SAD, ali ne i dogovor koji bi doveo u pitanje stubove na kojima počiva vlast.
Formulisana ponuda Teherana na pregovorima u Omanu je takva da ne može da bude prihvaćena od Amerikanaca, ali je idealna za manipulaciju i svaljivanje krivice na Vašington i Jerusalim za propast dogovora.
Ajatolahovi pregovarači predlažu da Iran zadrži obogaćivanje uranijuma na 60 odsto, to jest da bude ispod granice za proizvodnju nuklearnog arsenala, a da zauzvrat Amerikanci i Evropljani ukinu sankcije prema režimu.
Za SAD, ali pre svega Izrael, reč je o neprihvatljivoj ponudi jer je Iran, u međuvremenu, postao ozbiljna raketna pretnja Izraelu ali i američkim bazama u regionu. Dakle, za Vašington i Jerusalim nije dovoljno da Iran obuzda svoje nuklearne već i balističke ambicije.
Drugo senzibilno pitanje je obustavljanje iranske pomoći Hezbolahu, Hamasu, Islamskom džihadu, Hutima i drugim milicijama u bliskoistočnom regionu.
Pregovori dveju strana u Omanu liče na kupovinu vremena. SAD i Izrael razmišljaju kako da istovremeno nanesu što veću štetu islamskom teokratskom režimu a da ne izlože prevelikom riziku od odmazde građane Izraela i američke vojne baze.
Cilj Irana nije postizanje dugotrajnog rešenja već odlaganje sukoba za dobijanje vremena i prostora za konsolidaciju ne samo unutrašnjih prilika već i odnosa u regionu.
***
Postoje tri više-manje verodostojna scenarija za rešenje iranske krize.
Prvi je revolucionarna promena režima i svrgavanje s vlasti islamista. Reč je o najmanje verovatnoj soluciji. Drugi scenario predviđa unutrašnje previranje i formalno preuzimanje vlasti od pasdarana i transformaciju Irana u vojnu diktaturu. Treća opcija je najverovatnija, neće biti drastičnih promena, režim će nastaviti da se drži na nogama i njegov opstanak će biti vezan za odnos planetarnih i regionalnih sila.
To što iranski režim izgleda klimavo – tvrdi se da nije bio nikada slabiji od dolaska na vlast 1979 – ne znači da je blizu pada. Islamska Republika je komponovana tako da može da odoleva dugo čak i u odsustvu minimalno potrebnog konsenzusa u širokim narodnim masama.
Ajatolah Ali Hamnej i pored toga što je pobedio kancer u aprilu puni 87 godina i njegova, gotovo poluvekovna, vladavina bliži se neumitnom kraju.
Međutim, iranski problem nije zao vladar, već zao sistem koji neće biti demontiran njegovom smrću, naprotiv.
Represivni aparat sastavljen od pretorijanaca na više nivoa, od pasdarana do basidža, kao i klijentelarni deo društva ogrezao u korupciji i zloupotrebama položaja, pokazao se kao veoma otporan u brojnim krizama koje su pogađale Iran od dolaska na vlast Alija Hamneja pre 47 godina.
Ali Hamnej i njegovo okruženje nisu imali problem da izdaju naređenje da se masovno ubijaju mladi, obrazovani i preduzimljivi Iranci, a pasdarani, basidži i policajci da ga sprovode jer prvi veruju u božansku misiju a drugi u ličnu korist uvijeno u religiozna opravdanja.
***
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 12. FEBRUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
