Uoči izlaska novog albuma snimljenog pre nekoliko decenija u Londonu, Peđa D’ Boj je u ekskluzivnom razgovoru Branku Rosiću u novom broju Nedeljnika ispričao sve od početka i filma sa Draganom Nikolićem, pravljenja garderobe u Kopenhagenu i Diseldorfu, zašto je Rod Stjuart odustao od vile koju mu je Peđa prodavao, kako je izbila tuča na Kanskom festivalu na žurki posle premijere Kustinog filma, o dolasku na englesku top-listu sa nemačkim bendom, i zašto je ponosan na svoju prvu etiketu „mladi hipik iz Kruševca“ koju je opravdao pretvarajući je u životni stil
***
Oslobađanje od vojske i odlazak na Ibicu
U Beograd sam svratio da bih se oslobodio vojske u dvadeset osmoj godini. Skoro da sam potpuno gladovao mesec dana da bih na moju visinu bio proglašen neuhranjenim, morao sam da budem ispod pedeset dva i po kilograma. Dođem na vagu u vojni odsek, stanem ravno, pa počnem malo da se izdižem, a oni podesili da nema šanse da se oslobodim. Dođem i kažem kevi: „Ajde, mama, idi ti na sastanak sa neuropsihijatrom i reci mu da misliš da se drogiram, ako ja to kažem poslaće me u najgoru kasarnu.“
U Nemačkoj sam pun para, a turista. Spavao sam u onom gypsy vagonu, uveče muzika, zezanje, vatra. Prijatelj koji mi je sredio te velike narudžbine kaže mi jedan dan: „Ajmo na Ibicu.“ Spakujemo dva naša motora u folksvagen kombi i odlazimo na Ibicu koju nisam želeo ali na kojoj sam ostao sedam godina.
Na Ibici mi je prijateljica ponudila povoljno njen butik da prodajem svoju robu. Počeo sam da pravim kožne pantalone, zaposlio sam krojačicu. Jednog dana u butik dođu dva rokera i jedna devojka. Kupe sedam pari pantalona, i to za velike pare.
Posle par dana vraćam se sa plaže da otvorim butik, otvarao sam oko sedam, stanem na semafor i vidim motore, ovi rokeri koji su kupili pantalone. Zovu me da dođem kod njih na džoint. Dođem, a oni u vili, ispred vile – porše i mercedes. Uđem u kuću, nemam pojma ko su oni. Unutra prepuno instrumenata i studijski Teac magnetofon. Duvamo, meni odmah muzika u glavi, pitam da li mogu da uzmem gitaru, salon pun instrumenata. Jedan od tih rokera bio je Klaus Hes, njegov ujak je bio Rudolf Hes, visoki Hitlerov oficir koji je bio decenijama zatvoren. Ja sam ga zezao kasnije „Gde si, stari nacisto?“, a on bi „Ma ja se nisam tada ni rodio“.
I pita me to veče taj Klaus Hes: „Čije to pesme sviraš?“ Odgovorim: „Moje.“ Njegova žena je cupkala, svidela joj se pesma.
Sutradan dolazi Klaus i kupi od mene te dve pesme. Po hiljadu maraka svaka. Nisam imao pojma tada o muzičkom biznisu a i oni su bili ajkule, oni su bili, ubrzo sam saznao, čuveni nemački bend Jane. Po prvi put vidim moje ime na nekoj ploči, i to ploči popularnog nemačkog benda: „Special thanks to Peđa for giving us inspirations.“ Kao da sam dobio milion dolara u kešu. Toliko sam bio sretan. Najzad ja na ploči.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD 23. APRILA NA SVIM KIOSCIMA I NSTORE.RS
Nedeljnik #745Nedeljnik
