Gorki dijasporski hleb bračni par Milijana (46) i Voja (46) Novaković kušaju već više od dve decenije. Prilagodili su se nemačkim pravilima života, ali maticu i zemljake iz zavičaja nisu zaboravili. Novakovići su u Trosingenu poznati kao neumorni humanitarci. Po prirodi su skromni, vredni i pošteni ljudi, a na tuđu nevolju reaguju tako što odmah kreću u akciju. Reporteri „Vesti“ su ove plemenite ljude sreli u Bujanovcu, gde su nedavno dopremili vredne pošiljke za Srbe sa Kosmeta smeštene u kolektivnom centru „Proleće“.
– Naše malo nekima je mnogo. Imamo i više nego što nam treba, a mnogi naši zemljaci su izgubili sve što su imali. Na njih je zaboravila i država, ili makar tako izgleda, ali mi dijasporci nismo – objašnjavaju Milijana i Vojo čija bi životna priča mnogima mogla da posluži kao uputstvo za sreću ili makar da ih učvrsti u veri da se dobro dobrim vraća. Zato i njihova deviza glasi: „čovek koji veruje da ima izlaza naći će ga, ma koliko to bilo teško“.
Kolo sreće
– Imamo kuću u Igalu, Nemačkoj, i Banovcima, ali jedno je sigurno, starost u inostranstvu nećemo dočekati. Ipak, ne žalimo se, jer da nije Nemačke, ne bi bilo našeg braka, naše dece, naše sreće, blagostanja, a ni pomoći onima kojima je ona neophodna – vele Novakovići.
Milijana je u Nemačku došla 1972. sa roditeljima i bratom. Imala je svega 11 godina, i kaže da joj je prvi susret sa stranom državom i nepoznatim ljudima bio toliko težak da je odbijala i u školu da ide, sanjajući kako da pobegne u rodni Prnjavor. Danas je zahvalna roditeljima, majci Nevenki i ocu Vidoljubu, koji su istrajali u naumu da deci ne dozvole da se vrate u zavičaj.
– Otac je bio odlučan. Smatrao je da imamo bolju perspektivu i sigurniju zaradu u Nemačkoj i nije popuštao. Hvala mu zbog toga – kaže Milijana, pokušavajući da sakrije suze. A suprug Voja polako objašnjava kako je Milijanina najbliža rodbina umrla tokom rata u BiH, a da su oni bili nemoćni da im pomognu.
– Ni novac u to vreme nije mogao da obezbedi izlečenje. Milijanin otac Vidoljub umro je nekoliko meseci posle penzionisanja, kad se vratio u zavičaj. Naša stvarnost je da na Zapadu radimo i zaradimo, a onda se, po nepisanom pravilu, vraćamo u rodni kraj da umremo – neveselo će Voja, koji je iz sremskog Laćarka uTrosingen stigao kao petnaestogodišnjak.
– Brzo sam se uklopio u nepoznatu sredinu. Bez problema sam progovorio nemački, završio za automehaničara i već je došlo vreme za vojsku, a u ono vreme, to je bila čast. Svoje sam odslužio u Vranju, ostalo mi je u lepom sećanju – priča Voja koji se opet vratio u Nemačku i zaposlio. Pošto je bilo vreme za ženidbu, krenuo je u potragu za srodnom dušom. Zacrtao je da njegova izabranica mora da bude lepa, pametna, vredna i posvećena porodici. – Imao sam jasnu viziju, ali takvu devojku nisam nalazio sve dok se Milijana nije pojavila. čim sam je ugledao, znao sam da je ona prava, Nisam se pokajao.
Ona je i više od onoga što svaki muškarac sanja – kroz osmeh veli naš sagovornik.
– U novembru 1982. smo se upoznali, a u julu sledeće godine smo se venčali – dodaje Milijana, koja je, odmah, budućem suprugu dala do znanja da planira da se vrati u ondašnju Jugoslaviju. – Nameravala sam, kad dovoljno zaradim, da se vratim u Jugu samo da se domognem svoje grude, mog jezika i naroda. Dogovorili smo se da ćemo porodično gnezdo sviti u Novim Banovcima, nadomak Beograda.
A to će biti, nadaju se Novakovići za desetak godina.
