Prošla je gotovo čitava decenija kako je u Kanadi, a već 24 godine od kada je jugoslovenska publika čula za njega i njegov pank bend. Nebojša čonkić čonta i ‘Pekinška patka“, jedan su od simbola nekih dobrih starih vremena. Danas, kada su i ta zemlja i taj bend već uveliko bivši, sa čontom smo se sreli u Torontu gde predaje na koledžu Seneka i živi mirnim porodičnim životom daleko od očiju javnosti.
– Ono što nas drži ovde jeste naš sin koji ima mnogo dobrih drugara i kada sam mu rekao da ozbiljno razmišljam da se vratimo u Novi Sad, on je tužnim glasom odgovorio:’Tata, volim i ja tamo da idem, ali nemoj odmah, sada nam je ovde tako lepo’. Nemam pravo da mu to oduzimam, jer znam šta znači kada si odvojen od prijatelja – rekao nam je čonta koji, osim po koje sede vlasi u kosi, izgleda isto kao kada je postao simbol ju-panka..
Pečenje za dobrodošlicu
Pored prijatelja, ono što je za njega nenadoknadivo u Kanadi jeste Dunav, reka njegovog detinjstva i mladosti.
– Kada dođem u Novi Sad odem na Štrand svakodnevno, nema veze da li pada kiša, duva jak vetar ili sija sunce, ja sam tamo. Nedostaje mi sve što je vezano za Dunav. A, nedeljom prepodne, zna se, na mestu sam gde moja ekipa godinama igra fudbal, a moj dolazak obavezno obeležimo pravim domaćim pečenjem. Nedostaje mi i da igram ili kibicujem dobar preferans, mada nikada neću postati dobar igrač, kao moj otac. I skijanja na Brezovici, Jahorini, Popovoj šapki, sve to mi užasno fali. Srećom, kao profesor imam raspust dva meseca, tako da obavezno otputujem u Novi Sad.
Prisećajući se vremena kada je sa svojim bendom bio u žiži javnosti, priznaje da mu je i danas neverovatno koliko je publiku nekada intrigiralo to što je profesor matematike ujedno i panker.
„Biti ružan, pametan i mlad“
“Pekinška patka“ ostavila je neizbrisav trag u jugoslovenskoj rok muzici sa dva LP albuma: “Plitka poezija“ (1980) i “Strah od monotonije“ (1981).
NJihovi hitovi, kao što su “Bolje da nosim kratku kosu“, “Biti ružan, pametan i mlad“, “Bela šljiva“, “Ori, ori“, među kojima je i originalna obrada šansone “Bila je tako lijepa“ koju je nekada izvodio legendarni Dragan Stojnić, azbuka je džu-panka i jedan od dokaza da smo išli u korak sa svetom.
– Jednom mesečno smo držali koncerte u sali srednje Elektrotehničke škole u kojoj sam radio kao profesor, a direktor i kolege su uredno dolazile na te svirke sve dok se “Pekinška patka“ nije pojavila u medijima. Od tog momenta njihov stav je bio potpuno drugačiji. Takvo je bilo vreme, režim nas je gledao kao protivnike sistema, profesor pa još panker, to je bilo strašno, nespojivo. Danas sve to izgleda drugačije.
Kakav su trag on i njegov bend ostavili u jugoslovenskoj – rok muzici, već je i vreme dalo svoj sud. I danas se na domaćim radio i TV stanicama često vrte numere i spotovi ‘Pekinške patke’.
– Imali smo imidž kao da smo spasioci našeg roka. A to sam ja provalio, tek da bi nas neko primetio, čisto iz zezanja. Onda nisam bio svestan, ali sada shvatam da smo zaista dosta toga smo pomerili u rok muzici, iako nas je tada podržavao samo Beograd. Novi Sad je bio u nekom komunističko – autonomaškom ambijentu i sputavali su nas na svakom koraku. Mada smo snimali za ‘Jugoton’, Zagreb je iz nekih verovatno nacionalnih razloga gurao u prvi plan ‘Prljavo kazalište’ i ‘Azru’, koja je stvarno bila nešto posebno. Bili smo miljenici Studija „B“, i da nije bilo Pece Popovića, Slobe Konjovića i Marka Jankovića, ko zna da li bi šira javnost čula za nas.
Rođeni buntovnik
Osim što su doneli dah pank pokreta u SFRJ, njihovi dinamični i originalno osmišljeni nastupi i video spotovi, povukli su i druge bendove da publici pored dobre svirke pruže i vizuelni ugođaj.
– Bez obzira što je pank tada bio avangarda, mi smo harali po okolnim selima, koncerti su bili dupke puni i to mi je ostalo u jako lepom sećanju. Jer, ako je od nekoliko stotina njih koliko je moglo da ih stane u tu dvoranu, petoro počelo da sluša pank, mi smo obavili posao.
Međutim, po čontinom povratku iz vojske, stavljena je tačka i ‘Patka’ se više nikad nije okupila.
– Nisam imao snage da ponovo pokrećem bend, jer se postava često menjala, a nisam želeo da pravim neki novi. Žao mi je samo što nisam napravio koji album više. Nekadašnji članovi otišli su svako na svoju stranu. Sreta, sa kojim sam i osnovao ‘Patku’, završio je studije građevine a diplomu je poklonio roditeljima i ostao u svetu muzike. Bale, koji je odličan gitarista, već dugo je u NJujorku i nastavio je profesionalnoda se bavi muzikom. Ja diplome ETF nisam želeo da se odreknem jer volim da radim u prosveti. I moja majka je predavala matematiku, a otac je bio inženjer elektrotehnike, ali je godinama držao privatne časove iz tog predmeta. I ja sam tako nekada zarađivao za džeparac, a posle su privatni časovi matematike koje sam davao dobrodošli u vreme krize, posebno pred odlazak u Kanadu.
Kakav otac, takav sin
U porodici čonkić priča se isključivo srpski, a desetogodišnji Momčilo pohađa i školu na maternjem jeziku.
– Moma je maksimalno aktivan u svemu i trudim se da ga usmerim da pored škole ima što širi dijapazon interesovanja. Trenira tenis, ide uredno na plivanje, fudbal, skijanje. Uči i da svira klavir a od muzike je sa pet, šest godina intenzivno slušao ‘Patku’, međutim sada ima neke svoj favorite. Pod mojim uticajem sluša alternativni rok i nadam se da će tako i ostati, pa da imam s kim da idem na koncerte. ćerka Angelina, zovemo je Nina, ima četiri godine i ona je, naravno, naša mezimica.
Mada je prestao aktivno da se bavi muzikom, svoj buntovnički duh nije mogao da obuzda pa se za republičke izbore 1992. godine našao na Deposovoj listi, što je bio njegov doprinos za promenu režima u Srbiji. Međutim, supruzi Mirjani je obećao da se neće baviti politikom i održao je reč. Danas višak energije prazni na rok koncertima, a dobru kondiciju održava redovno igrajući tenis.
– Domaću rok scenu slabo pratim, osim kada odem u Novi Sad. Volim britansku i američku rok alternativu ali, nažalost, vremenom postajem sve više izolovan, jer tu muziku od mojih vršnjaka retko ko sluša, tako da sam usamljen na koncertima.
Sve u svemu, deset godina kanadskog života nije ga promenilo. Od pića je i dalje veran pivu, a duvana koji se u ovoj zemlji smatra porokom broj 1, nije morao da se odriče jer ga nikada nije ni konzumirao.
– Jednostavno, volim da sam strejt. Moja žena kaže da mi ništa ne treba da bih se otkačio jer mi je to prirodno.
Ako sve bude išlo po planu, čonkići će porodično svake druge godine da dolaze u svoj Novi Sad, a onda zna se – pravac na Dunav!
– I na ‘Exit’ – dodao je čonta, koji je ovaj, već kultni festival, na Petrovaradinskoj tvrđavi imao prilike dobro da ošacuje.
