Najsvečaniji i najdraži dečji praznik Vrbica bio je ove godine, kao retko kad, vedar, tih i pun sunca. Blagodareći tome, hiljade i hiljade dečaka i devojčica, počev od onih malih u kolicima pa do osnovaca i nižih gimnazista, požurili su juče odmah posle ručka u glavne ulice Beograda i sa nestrpljenjem očekivali Vrbicu. U veličanstvenoj šarolikoj povorci, koja je krenula oko dva i po časa sa Slavije i prošla Kralja Milana ulicom do svečane tribine na Terazijama, na kojoj je bio njegova svetost patrijarh, učestvovalo je neobično mnogo dece. Sva lica su bila vesela i nasmejana, sve haljinice nove. Kao na kakvoj livadi sa bezbroj najrazličitijih cvetova, mešala su se šarena dečija odela i ukazivale zajapurene glavice. Mališani i devojčice držali su se za ruke u redovima od po osam njih i pokušavali da idu u korak dok su veselo čavrljali. Sa trotoara masa Beograđana i Beograđanki sa svojom malom decom, koja su sva nosila zvonca i zelene grančice vrbe, kao i ona u litiji, pratili su povorku, a mnogi su je pozdravljali sa prozora kuća i vrata radnji.
Reklama
U svečanoj povorci učestvovale su škole sa područja pet najvećih prestoničkih crkava: Saborne, Sv. Aleksandra Nevskog, Sv. Save, Sv. Vaznesenja i Sv. Marka. Na čelu svake crkvene grupe išlo je sveštenstvo ispred koga su nošeni barjaci, čiraci i ripide.
Kad su posle više od jednog sata prošli i poslednji redovi ove neobično lepe i svečane povorke, njegova svetost patrijarh je blagosiljao ogromnu masu okupljenog naroda, a zatim se odvezao u patrijaršiju.
Čitav čas posle toga Terazije, sve prilazne ulice bile su prekrivene masom sveta, među kojom je, naravno, najviše bilo dece. Jedni su odlazili kućama, a mnogi su zauzimali mesta pred poslastičarnicama i kafanama i tu sačekali kraj ovog lepog i vedrog dana.
Tekst preuzet iz lista Politika, 21. april 1940, str. 17
Izvor: Bio jednom jedan Beograd
