U Beogradu sam 2016. godine kupila zbirku Davida Albaharija (Ljudi, gradovi i štošta drugo) u kojoj se nalazi i esej po imenu “Moj stil“. Taj esej je dugo, evo već deceniju otkako sam ga pročitala, ostao da živi u meni. Sećam se kako me je podstakao da prestanem da radim nešto čega sam se duboko stidela: da jednostavno kažem „ne znam“ umesto da se pretvaram da nešto znam. Taj sasvim kratak Albaharijev esej pokazao mi je da je reći “ne znam“ nešto što treba naučiti i savladati. Pa sam tada odlučila da ću i ja govoriti „ne znam“ i tu disciplinu sam vežbala deset godina, do pre nekoliko nedelja, kada sam doživela jedno malo otkrovenje.
***
Ako ste žena koja razgovara sa muškarcem, skoro da se podrazumeva da svako “ne znam” nije tek signal vaše neukosti. To je i poziv muškarcu da vam nešto objasni. “Ne znaš? Auuuu…. E pa…“ i tu kreće jedna duga i užasno dosadna priča. Najstrašnije je ne znati nešto iz istorije. Tada će vam biti ispričan ceo dokumentarac. Takođe je jako strašno i što je tehnologija toliko dostupna, pa vam odmah nešto može biti pušteno na telefonu –video ili pesma. U svakom slučaju, nešto će vam biti naširoko i nadugačko objašnjavano, nešto što uopšte nije ni bilo tema razgovora, i nešto što će skrenuti pažnju na velikog poznavaoca. Razgovor tu zamire i nastupa dominacija autoriteta.Očajnički sam pokušavala da nekim svojim prijateljima, koji umeju da te postide zato što si priznala da nešto ne znaš, objasnim da ne treba tako da reaguju. Avaj, to je toliko naučeno da moje reči ne dopiru do njih, a uostalom, i ne žele da se odreknu prividne privilegije znanja.
***
Pre nekoliko nedelja bila sam u gostima kod jednog svog dragog prijatelja. Usred razgovora, pomenuo mi je izvesnog gruzijskog pesnika. “Znaš li Oskara tog-i-tog?“, pitao me je prijatelj. Nikada u životu nisam čula za takvo ime, ali sam se istovremeno duboko uplašila da ću sada dobiti predavanje o nekom gruzijskom pesniku. Iz tog straha, uspaničila sam se u sebi i odlučila da prekršim Albaharijevo pravilo i kažem da sam čula za njega. Prijatelj mi se nasmešio i rekao mi da su tog gruzijskog pesnika izmislili on i njegov drug, kao deo neke nadrealističke igre. Osetila sam kako crvenim od stida i počela sam da pričam kako eto, možda mi je on pomenuo tog pesnika, pa mi je zato zvučalo poznato. Toliko sam bila crvena da sam slagala da mi je postalo vruće i otvorila sam prozor. Ali sam takođe doživela i jedno malo otkrovenje, a to je da je „ne znam“ za mene kao ženu retka privilegija, a posebno kao ženu sa Balkana, a potom i samo ženu iz Makedonije. Možda je Albahari smeo da govori da nešto ne zna, jer se niko posle toga ne bi pet minuta čudio kako to on nešto ne zna, a zatim mu pet sati objašnjavao šta je to što nije znao. U klasičnom patrijarhalnom svetu, ovakvo muškoobjašnjavanje (mansplaining, mažjasnuvanje) ne samo da se vidi kao dobronamerno, već i kao neka vrsta poklanjanja pažnje, čak i izvesna ljubaznost(trošim svoje dragoceno vreme da baš tebi nešto objasnim –dakle, posebna si). Pošto je ta situacija ponižavajuća i neprijatna, shvatila sam da Albahari nije bio u pravu i da ću od sada vežbati druge metode umesto “ne znam“, a to će najverovatnije biti: “nešto mi zvuči poznato“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 12. MARTA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
