Kraj Hladnog rata kao i uspeh teorije odvraćanja su dugo opravdavali smanjenje ljudstva i sredstava za vojsku. Ruski napad na Ukrajinu je ipak promenio stvari. No, da je li praćenje opsežnog pokreta za ponovno naoružavanje Evrope uz veličanje obrazovnih vrlina života u kasarni za mlade iz radničke klase dovoljno da se Francuskoj pripiše geopolitička ambicija?
Veruje se da je za šezdeset godina Francuska učestvovala u trideset i dve velike vojne ekspedicije i „stotinak manje opsežnih operacija “. Prema proračunu Mišela Goje, istoričara i nekadašnjeg pomorskog oficira, jedino su Sjedinjene Države učestvovale u više operacija ali sa daleko većom vojskom. Tako da su u odnosu na njih „francuski vojnici su najzaposleniji na svetu“, objašnjava Goja. Oni su, uostalom, sve angažovaniji unutar granica zemlje: samo operacija, poput „Stražara“ uključuje deset hiljada vojnika kopnene vojske, odnosno, 10% njenog ljudstva.
Uprkos tom „malom svetskom ratu Francuske“ i sve većoj nejasnoći između onoga šta obuhvata odbrana a šta bezbednost, sredstva dodeljena vojsci opadaju. Prema mišljenju izvršne vlasti Zakon o vojnom planiranju 2024-2030, usvojen 13. jula 2023. godine u kontekstu rusko-ukrajinskog rata treba da preokrene trend. No, ponovni uspon će potrajati. Zbog dugotrajnog pada finansija, broj vojnika je sa 453,000 u 1991. godini opao na 203,000 2021. a rezervista sa 420,000 na 41,000. Vojnici čine samo 4% zaposlenih u javnom sektoru što je tri puta manje nego 1980. godine.
„Socijalni planovi“ su započeti početkom šezdesetih sa francuskim usvajanjem doktrine poznate kao „teorija odvraćanja“. Oni se ubrzavaju krajem Hladnog rata. Ministar odbrane Žan Pjer Ševenman je 1989. godine najavio plan Vojska 2000, kojim se ukidaju ili rasterećuju dvadeset i tri teritorijalna generalštaba tri vojske i žandarmerije. Pjer Žoks, koji ga je nasledio na mestu ministra vojske, još više steže kaiš. Kucnuo je čas da se prikupe „plodovi mira“, govori Loran Fabijus, tadašnji predsednik Skupštine.
Sukobi, međutim, ne prestaju. Ali, od rata u Zalivu (1990-1991) do Kosova (1998-1999), pobede „padaju“ s neba, „hirurški precizne“ i gledljive na televiziji. Teritorijalna odbrana i njen borbeni red više ne postoje. Prednost je data odredima za brzo delovanje koji su u pogledu „teorije, opreme i ljudstva smišljeni da rade brzo, dobro i sa malo sredstava“, objašnjava nam konsultant za međunarodne rizike Stefan Odran. Upravo se oni prvi šalju u operacije van zemlje a njihovi šefovi se najbrže uspinju u hijerarhiji.
Prema mišljenju stručnjaka, visoki državni položaji su puni oficira „koji razmišljaju unutar ograničenog mentalnog okvira“: prema modelu koji je usredsređen na suzbijanje pobuna i na borbu protiv terorizma ali „koji s podozrenjem gleda na tenkove, železničku logistiku ili rezerviste“. Savršeno za svet politike koji istovremeno želi da bude na ratištu, ograniči ljudske gubitke… i smanji troškove.
Imenovanje Žana Iva Elmera na čelo glavne uprave naoružanja (DGA) 1996, prati promenu pomenute doktrine. Diplomirani inženjer politehničkog fakulteta, nekadašnji drugi čovek korporacije PSA Pežo-Sitroen (Stelantis od 2021), treba da vodi „borbu troškova“. Između 1991. i 2021, zaliha tenkova se istopila sa 1,349 na 222, velikih ratnih brodova sa 41 na 19, borbenih aviona sa 686 na 254. Vešto su zabašureni oružje dugog dometa, odbrambeni sistemi zemlja-vazduh i diviziona inžinjerija. Baš kao i zdravstvo, održavanje i logistika su katkad povereni trećim licima. Znanje i iskustvo se gube.
I dok se privatizacijom odbrambenih industrija daje prednost trgovini oružjem na uštrb zadovoljenja domaćih potreba, u čitavim regionima se zatvaraju fabrike. Štrajkovi u vojnoj luci u Brestu, u fabrici za proizvodnju oružja u Sent Etjenu i na tolikim drugim mestima, neće uspeti da zaustave pad broja državnih radnika i uništavanje strateškog proizvodnog aparata.
„Svi obožavaju vojnike“
Malo je javnih sektora koji su doživeli takvo restruktuiranje. Socijalistička partija (PS) na vlasti je u tome učestvovala. Socijalni pokret, u kom zaposleni u vojsci zauzimaju marginalno mesto, se s tim složio ili ostao ravnodušan. Šta je 63,000 civila prema aktivnom vojnom osoblju koje predstavlja tri četvrtine zaposlenih. Oni su stekli pravo glasa tek kasnije, u avgustu 1945; zakon od 13. jula 1972. o opštem statusu vojnika im i dalje brani pristupanje nekoj političkoj „grupaciji“. Takođe ih sprečava da se okupe oko profesionalnih grupa sa sindikalnim obeležjem: jedva da mogu da pripadaju jednom od dvanaest državnih vojnih profesionalnih udruženja.
Uostalom, vojska više naginje udesno. I nije sigurno da bi sindikalno udruživanje njenih pripadnika rešilo tako jasan raskid sa socijalnim pokretom kao što sugeriše slučaj policije u kojoj vlada korporatizam. Čini se da su društvene i kulturne naklonosti te koje dele vojnike od levice pre nego skup pravnih normi. Oni su 2022. masovno glasali za ekstremnu desnicu u prvom krugu predsedničkih izbora, dvadeset posto iznad državnog proseka.
U malim garnizonskim opštinama u Oksonu (Kot d’or), Maji le Šanu (Ob) ili Suipu (Marn), ukupan zbir Marin le Pen i Erika Zemura je iznosio 39,56%, 54,99% i 55,31% (prema 30,22% francuskog proseka). Nekada se levica, iako nesposobna da zadobije podršku vojske, svesna da od toga zavise suverenitet države i naroda, ozbiljno bavila pitanjima rata i mira. Razmišljala je drugačije nego u brojkama; manje uviđavna, nije se potpuno prepuštala vojnim stručnjacima da izgrade njeno učenje. Žan Žores je potpisao Novu vojsku.
Lav Trocki je osnovao Crvenu armiju. Progresivci su se svađali oko ratova za oslobođenje države. Ili oko antimilitarizma čiji se poslednji talas nakon Afere Drajfus i dvadesetih godina prošlog veka, ponovo pojavio između 1968. i 1981. godine.
Nakon rata u Alžiru i petnaest hiljada ubijenih regruta, i potom u kontekstu neposlušnosti 1968. godine, potvrđuje se ono što istoričar Maksim Lone označava kao „revolucionarni antimilitarizam “. Njega su odredili anarhistički i trockistički aktivisti a javlja se u različitim oblicima: kao vojnički odbori, protesti pozvanih rezervista, vraćanje vojnih knjižica, prigovori, neposlušnost… Situacija u svetu pojačava tu pobunu. Rat u Vijetnamu (1946-1975), državni udar u Čileu (1973) i diktatura pukovnika u Grčkoj (1967-1974) diskredituju vojsku kao instituciju. Izdanja Masperoa, Kabijevi crteži ili vojne novine kao Cross en l’air ili Col rouge šire te ideje.
U proleće 1973. godine, demonstracije omladine protiv zakona Debre – kojim se ukida odlaganje služenja vojnog roka studentima – proširuju proteste. Regrutacija kao da više nema smisla sada kada Francuska raspolaže nuklearnim oružjem. Kolonijalni ratovi se okončavaju a svet ulazi u period „detanta“. Osuđuju se materijalni uslovi života u kasarni, neudobnost, dosada. Istovremeno započinje okupljanje protiv proširenja vojnog terena u Larzaku: između 1971. i 1981. godine tu se zbližavaju aktivisti sa svih strana. Pola veka kasnije, retko ko dovodi u pitanje „vlast i njenu vojsku“. Natali Arto, na čelu stranke Radnička borba (LO) i dalje prezire „militarizam koji podrazumeva ponovno naoružavanje i ideološko uslovljavanje stanovništva. Smatramo da se „narodna odbrana“ ni u kom slučaju ne može izjednačiti sa odbranom interesa radnika. Pa ma kakav bio vojni model. Uzaludno je tvrditi da bi se vojska mogla demokratizovati u okviru buržoaske države.
Problem ne predstavlja društveni sastav vojske već politička svest“. Lučki radnici iz Opšte konfederacije rada (CGT, najveći sindikat u Francuskoj, prim. ur.) mogu da odbiju da utovare francusko oružje namenjeno Saudijskoj Arabiji 2019. godine. No, društveni pokret sad ustaje protiv policije, njenih nasilja i militarizacije. Kao što mu se dešavalo da protestuje protiv masakara u Furmiju (1891) i Dravelu (1908), u vreme kada je vojska održavala red. Jer institucija vojske sad uživa dobar ugled. Protiv smeštanja 13. polubrigade Legije stranaca na visoravni Larzaku 2016. godine se okupilo samo (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Post Views: 36
