Erupcija kreativne snage Dušana Savića (57) iz Beča, rezultovala je njegovim svestranim umetničkim stvaralaštvom, ranije vajarstvom, a nedavno i prvim objavljenim romanom „Bečki točak“. Tome treba dodati i da je njegova priča „El Bahar“ (Bog je tako hteo) dobila treću nagradu na ovogodišnjem Bejahadu u Zagrebu (nagradni konkurs za testove sa jevrejskom tematikom).
Promocija romana „Bečki točak“, održana je sredinom juna u Beogradu, a delo se odmah našlo u rubruci „Sedam knjiga za sedam dana“ kao preporuka za čitanje, tako da je Savić, kako i sam kaže „na mala vrata, smelo zakoračio u srpsku književnost“. On planira promociju svog prvenca u Beču početkom jeseni, a polovinom oktobra, će roman biti predstavljen i u Ministarstvu za dijasporu u Beogradu.
Prekretnica u životu Dušana Savića, rođenog Banjalučanina, koji više od dve decenije živi u Beču je svakako bila nemila saobraćajna nesreća, koja mu se dogodila 1999. godine.
Nije kasno za pisanje
Iako je u zrelijim godinama krenuo da se bavi pisanjem, Savić kaže da nikada nije kasno.
– Imam sve vreme ovog sveta. Sve do samog kraja. Mislim da je misao ništavna, ako nije našla oblik u pisanoj reči – objašnjava on.
I zaista, za njega nema stajanja, jer već radi na narednom romanu.
– Sada radim na jednoj seriji jevrejskih priča, koje su mi faktički uvod u taj roman na kojem će biti potreban duži rad. Biće to omnibus roman i pratiće živote tri osobe različitog porekla i verske pripadnosti. Preživljavali su iste golgote, a da se nikada nisu upoznali – objašnjava Savić.
– Bio sam spreman da se odreknem svih talenata i novca ovog sveta kako bih se oslonio na noge. Sve za samo jedan mali korak. Uspeo sam i odjednom dobio novi problem viška vremena kojem je trebalo dati smisao. Tada mi se prvi put ukazala prilika da se kreativno izrazim i zadovoljim svoju duhovnu potrebu. Rekoh sebi: ne dozvoli da ti život prođe samo u šetnji – kaže Dušan Savić.
S obzirom na to da je i pre dolaska u Austriju, bio u neposrednom okruženju vrsnih umetnika, radivši sa režiserom Lordanom Zafranovićem, umetnost mu nije bila nepoznanica. Kreativni izraz, u kome se u prvom mahu pronašao bilo je vajarstvo, a njegove skulpture su se našle na brojnim izložbama.
Priča o ljubavi
O romanu „Bečki točak“ recenzent LJiljana Šop, kaže da je jednim svojim tokom roman priča o ljubavi između Nikole i mlade Bečlijke Erike Huber, koja uprkos obostranoj privlačnosti, razumevanju i želji da započnu nov, zajednički život, ostaje neostvaren san koliko usled razlika u mentalitetu, vaspitanju i drugačijim okolnostima i prioritetima, toliko i zbog objektivnih okolnosti koje naprosto ne pogoduju srećnim završecima.
Osnivanjem udruženja „Reč, boja ton“, koje je pre tri godine okupilo brojne umetničke duše u Beču, u njemu se probudio do tada uspavani naboj.
Život u tuđini i prelepe uspomene iz otadžbine, ali i nova iskustva i emocije, koje prate svakog čoveka koji napusti svoju rodnu grudu, svakako su stvorili potrebu da unutrašnje doživljaje prenese na papir.
Tako je nastala i prva zbirka poezije „Kamenje govori“. Pesme su se našle i u Antologiji poezije pisaca iz jugoistočne Evrope. Zbirku pripovedaka „Sedlo“ objavile su banjalučke Nezavisne novine, a nedavno je svetlost dana ugledao i njegov prvi roman „Bečki točak“ u ediciji Desant, izdavačke kuće „Treći trg“ iz Beograda.
