Kad smo bili mali, igrali smo se lopova i žandara. Zanimljivo, svi su hteli da budu lopovi, kao da su predosećali da će se samo oni obogatiti! Uz to, bilo je mnogo zabavnije bežati, nego goniti. Bilo je zbog toga veoma teško nagovoriti drugare da budu žandari. Ali, ko je jedanput pristao, ostao je to do kraja života. Žandari, naime, ne idu nikada u penziju.
Bivši mali lopovi otišli su, dakle, kada su porasli, ili u umetnike ili u kontroverzne biznismene, a žandari ili u policiju ili u politiku.
Jedan od nekadašnjih malih lopova veoma se obogatio.
Najpoznatiji žandari oterani su pre vremena u penziju i ubijaju se od dosade. Kažu da jedva sastavljaju kraj s krajem.
Bivši lopovi ih angažuju kao telohranitelje.
I više niko nikog ne juri kao nekad. Vreme nas je sve izmirilo. Sedimo za istim stolom – i lopovi, i žandari – i sećamo se divnih dečjih igara… Bivši mali lopovi, sada ugledni i bogati ljudi, plaćaju nam vino i roštilj. Ipak, odrasli smo zajedno. Sedimo i pričamo kako smo se jurili i ko je koga nekada stigao i uhvatio.
Kada smo bili mali, igrali smo se još i kauboja i Indijanaca. Niko nije hteo da bude kauboj!
Bilo je mnogo zabavnije bežati, nego terati!
Da bi neko bio kauboj, trebalo je imati očev opasač, drveni pištolj i tetkin šešir širokog oboda, pa opet, sve to nije delovalo naročito ubedljivo.
Da postaneš Indijanac, u toj staroj igri, nije ti bilo potrebno ništa drugo sem sopstvenog tela, hitrine i lukavosti progonjene lisice. Retke kokoške su nam poklanjale perje poglavice. Najpoznatiji je bio Vinetu iz romana Karla Maja. Kauboji su i tada, kao i danas, bili Nemci sa američkim imenima Old Šeterhend i Old Fajerhend! Kako je to bilo teško izgovoriti.
Kao da smo već tada nekako predosećali da će nam kauboji jednoga dana kad odrastemo pokušati da otmu zemlju, radije smo birali da budemo Indijanci, mažući se ratnim bojama – krečom, ćumurom, alevom paprikom i pekmezom.
Za razliku od druge, srećnije evropske dece koja su se igrala električnim vozovima, malim automobilima, lutkama i olovnim vojnicima, za vreme Drugog svetskog rata moji vršnjaci su se igrali čaurama i redenicima pravih živih vojnika. Posledica je da imamo razvijeniju imaginaciju od ostalih Evropljana. Gužva starih novina, vune i krpa, zašivena u pocepanu čarapu, za nas je bila prava skupocena fudbalska lopta – krpenjača! Kada smo se dočepali prve fudbalske lopte – postali smo prvaci Evrope u tom sportu. Kako pobediti na travnatom terenu nekoga ko je naučio da igra bos na igralištu posutom sivom šljakom, ako uz to još navuče i kopačke?
I tako, još kao dečaci znali smo da su Indijanci u pravu, ali da su kauboji jači i da na kraju filma uvek urade ono što su naumili. Ipak, naša uloga nam je bila draža, čak i po cenu da nas potamane.
Kada bi nas na kraju dvorišta neki kauboj priterao uza zid, a mi izbacili i poslednju strelu iz vrbovog luka, potegao bi drveni pištolj i počeo da viče: „Bum! Bum! Pogođen si! Mrtav si! Padni!“ Ako ne bismo istog časa pali, kauboji su nas tužili drugima: „Pogledajte! On neće da umre, a pogodio sam ga, majke mi, pogodio sam ga!“
Obišao sam čitav svet, ali još nisam video da se u nekoj zemlji dečaci igraju na ovaj način. To mnogo kazuje o Srbiji, u kojoj se još u najranijem detinjstvu deca vežbaju da padnu i što uverljivije umru.
„Pogođen si! Padni! Mrtav si!“ I ti padaš sa samrtničkom grimasom na licu. Da bi izgledalo što ubedljivije, malo se ritneš nogom po prašini.
Gle, posle pola veka pravi kauboji nam viču da smo pogođeni i mrtvi, a kada ipak ne padnemo, oni se žale ostalim narodima da kvarimo međunarodnu igru i da nas zaista treba kazniti.
Oni ne znaju da smo od najmanjih nogu vežbali da umiremo. Kada nas najzad stigne metak lutalica i kada zaista budemo padali pogođeni, to nam neće biti ništa novo.
Ko zna, možda će se neka buduća deca, umesto kauboja i Indijanaca, igrati Amera i Srba i možda će u toj igri svi želeti da budu Srbi?
Amerikancima je potrebno mnogo toga da bi se ponašali kao što se ponašaju; potrebni su im nosači aviona, rakete i avioni, potreban im je novi svetski poredak, žvake, koka-kola, Hag i Ujedinjenje nacije…
Srbi u toj igri nemaju ništa, sem sopstvene kože.
Zbog toga će se sva deca otimati da budu malo Srbi.
Deca najbolje osećaju ko je u pravu. Ona se ne mogu prevariti. Haug.
