Na današnji dan rođen je Aleksa Radovanović (02. avgusta 1900.) u Medveđi, poslednji živi Solunski borac i predsednik „Udruženja ratnika od 1912-1920”. Penzionisan je u činu majora, borio se u oba svetska rata, nosilac je brojnih medalja i ordenja, službovao je po raznim gradovima svoje Otadžbine, koja je u toku njegovog života čak 6 puta promenila naziv.
Reklama
Imao je svega 15 godina kada je pridružio Jadarskom četničkom odredu pod komandom vojvode Koste Vojinovića Kosovca, potonjeg vođe Topličkog ustanka. Ranjen je u jednoj borbi sa Bugarima, a potom je učestvovao u povlačenju preko Albanije. U ratu su učestvovala i njegova dva rođena brata Radivoje i Radovan.
Januara 1919. godine pozvan je na odsluženje vojnog roka, koje je osamnaest meseci služio u Kraljevoj gardi u Beogradu. Kao dobrovoljac, dobio je od kralja Aleksandra pet hektara zemlje kod Uroševca. Godine 1932. se zaposlio u žandarmeriji i službovao u Prištini, Splitu, Mostaru, Peći i Prizrenu.
Drugi svetski rat ga je zatekao u Prizrenu, gde se priključio partizanima. Iz rata je izašao sa činom majora. Sem Alekse, dobrovoljci u Prvom i Drugom svetskom ratu bili su i njegova dva brata. Starijeg Radivoja Nemci su streljali u Prokuplju, a mlađeg Radovana u Uroševcu. I Radivojev sin Milisav bio partizanski borac od 1941. godine. Opet je ranjen u borbi upravo sa Bugarima.
Nosilac je brojnih priznanja, ordena i medalja Francuske, Kraljevine Jugoslavije i FNR Jugoslavije. Umro je 23. juna 2004. godine u 104 godini i sahranjen je u zaseoku Marići kod Medveđe. Njegov otac je živeo 105 godina, a majka 85.
Iza sebe je ostavio šest kćeri, 12 unučadi, 24 praunučadi i četvoro čukununučadi.
„Tri sam rata prošao, ali mi je ovaj poslednji 1999. sa agresorskim bombama iz neba najteže pao. Bio sam kod kuće i slušao avione, ali nisam znao gde će bomba da padne. Sa njima se nije moglo ratovati. Ranije je bilo mnogo lakše. Trebalo je imati hrabrosti, čvrstu ruku i oštro oko”, rekao je prilikom jednog vidovdanskog susreta u Kladovskom kraju. Tom prilikom prisustvovao je poslednji put otkrivanju spomenika svojim davno palim drugovima i živo se sećao teških sudbina.
„Ovo mi je „zadovoljština”. Moj odlazak na Đerdap i novi spomenik. Sve su to moja braća, ratnici. I ja sam oficir sa bojišta. U rat sam krenuo sa 15 godina. Bio sam odmah ranjen, pa su me drugovi godinu dana nosili svugde gde je išao odred, na nosilima i konju. Prošao sam i celo ratište, od Crne Trave do Skoplja i Kumanova, i u Drugom, velikom svetskom ratu. Sa Švabama sam ratovao, a kasnije sam iz znatiželje prošao celu Nemačku. Želeo sam da vidim kako žive i gde su naši ljudi koji tamo rade!”, govorio je Aleksa Radovanović.
