Srpsko rasejanje ostalo je bez još jednog velikog aktiviste Đurađa Popovića. Nakon kratke bolesti on je preminuo krajem prošle godine u gradu Gagenau, u Nemačkoj, u koji je došao davne 1971. godine. Stariji brat Zlatomir ga je doveo, kako bi mu bar malo olakšao sve muke koji su imali njih petoro (četiri brata i sestra) pošto su rano ostali bez roditelja.
Reklama
U Gagenau Đurađ je stvorio svoju porodicu sa suprugom Ivankom, dobivši troje divne dece Dragoljuba, Dragu i Aleksandru. Odmah po dolasku zaposlio se u firmi Mercedes, u kojoj je ostao do svoje penzije.
Đurađ se odmah uključio i u društveni život, kome je ostao veran do samog kraja. Nekada jugoslovenska a potom i srpska zajednica mu je bila velika porodica, za koju se borio i za koju je uvek imao vremena. Imao je Đurađ vremena za sve ljude, rado im je pomagao, bio je blag i nije se ljutio, znao je i to ali vrlo retko.
Optimista za života, uvek je pronalazi rešenja i za sve je postojala rešenje. Kosmopolita, koji je voleo ljude i u svakoj osobi pronalazio ono najvažnije – ljudsko što poseduje. Mnogo je uradio za svoj narod a posebno za svoju Slogu i Klub Jugoslavena Ju 74 u Gagenau. Godinama je bio predsednik fudbalskog kluba Sloga. Jedno vreme je igrao kao golman, ali je mnogo više za taj klub radio sa strane. U mladosti se aktivno bavio boksom, odnevši više pobeda za svoj klub u Šapcu. Dosta vremena je provodio i u istraživačima. Uvek je voleo da istakne da je pripadao grupi onih koji su mnogo pešačili i koji su mnogo voleli da istražuju.
Foto: arhiva porodice Đurađ
U Klubu Jugoslovena je igrao folklore, odvodio mlade na mnoge utakmice i proslave i rado sa njima provodio vreme. Vreme je provodio kasnije i svojih šestoro unučadi i njima se posebno ponosio i radovao, kao i svojoj deci i supruzi Ivanki.
Rođen je 1950. godine u Komiriću, nedaleko od Valjeva, a sahranjen je u Mačvanskog Pričinoviću kod Šapca, gde je vreme rado provodio i uz taštu i tasta, koje je voleo kao svoje roditelje i koji su ga i prihvatili kao svoje dete.
Đurađ Popović ostaće upamćen kao veliki patriota, koji je uvek rešavao probleme i uvek bio nasmejan.
Prenosimo i nekrolog Biljane Stojanović koji je pročitan na sahrani u Mačvanskom Pričinoviću, gde je od ove godine i večna kuća Đurađa Popovića.
„Smrt je kraj putovanja na zemlji, ali početak novog poglavlja gde duša zrači svojom večnošću u srcima onih koji se sećaju” Biljana Stojanović
Meni je pripala čast da napišem ovaj nekrolog. Čast mi je da u ime porodice Đure Popovića, njegovih najbližih i svih nas iskažem poštovanje jednom velikom i posebnom čoveku. Sa neizmernom tugom i dubokim saučešćem, okupili smo se danas da odamo počast izuzetnom čoveku, mužu, ocu i dedi, Đuri Popoviću. Njegovo srce, beskrajno veliko, bilo je uvek otvoreno za sve nas. Đuro je bio čovek čiji osmeh i pozitivna energija nisu mogli ostati neprimećeni, uvek spreman da pruži toplinu i ljubav. Kada se jedan život ugasi i ostavi trag svog postojanja u srcima onih koji su ga poznavali, to svedoči o čoveku posebnog karaktera, sposobnosti i snage.
Bio stub zajednice, osnivač i pokretač stvaranja zajedništva za sve koji su dolazili u Nemačku iz tadašnje domovine Jugoslavije. Svojom posvećenošću i neiscrpnom energijom bio je vodilja generacijama, prenoseći vrednosti, tradiciju i ljubav na sve nas. Fudbal mu je bio sredstvo povezivanja, a njegova neumorna borba protiv nostalgije donosila je radost i utehu mnogima.
Porodica je bila najvažnija Đuri, i sve je činio za njihovu dobrobit. Bio je ponos svojoj deci, činio ih srećnim, i posebno su bili ponosni na način na koji je voleo i gledao svoju Ivanku. Bio im je uzor, pokazivao im kako se poštovanje i ljubav prema bračnom saputniku gaje. Njegov život ispunjavala su njegova unučad: Dario Andrej, Emilija, Arijana, Aleksandar i Dajan. Svako na svoj način i sa posebnom pažnjom. Željno i s radošću ih je svakodnevno očekivao. Kako su se rađali, tako je i on bivao sve srećniji i ispunjeniji.
Đuro je bio veoma vezan za svoju braću Zlatomira, Vlastimira, Radomira i sestru Maricu. Imao je prema njima poštovanje i ljubav. Zajedno su proveli koliko lepo, toliko i teško detinjstvo u rodnom i voljenom Komiriću. Svako od njih stvorio je svoju porodicu i išao svojim životom. Iako su bili udaljeni jedni od drugih, često su mu nedostajali. Jedino mu je Zlatan bio blizu. Od vremena njegove bolesti do njegove smrti, rado je provodio svoje vreme u okruženju svojih najmilijih. Bio je izuzetno srećan svakodnevnoj poseti svog brata Zlatana. Crpio je snagu iz tih susreta i bio beskrajno zahvalan na vremenu koje mu je brat posvetio. Iščekivao je svaki novi dan da mu njegov Zlatan dođe. _Kao malo dete upirao je pogled ka vratima i sa nestrpljenjem čekao da dođe. _Zlatan je svaki dan dolazio i svaki dan poklanjao svom bratu. Još jednom više moglo se videti šta SLOGA znači – ljubav, vera, nada i strpljenje.
Njegova Ivanka, njegova Bula kako je od milja zovemo, zaslužna je za svaki njegov poduhvat i uspeh. Ustupila bi mu mesto pažnje kod dece, unučadi i društva, a svi smo znali da su mnoge zasluge njene. Stajala je verno uz njega, podržavala ga u svim aktivnostima, često žrtvujući svoj porodični mir. Kada joj je snaga jenjavala, ona bi smogla svu svoju snagu da ga podrži i bude njegov najveći oslonac. Đuro joj je uzvraćao svojim tihim poštovanjem, a ljubav prema njoj bila je jasna i vidljiva u svakom trenutku. Nije trebalo mnogo reči da se oseti njegova ljubav prema ženi koja je za njega bila stub njihove porodice.
I ne kaže se džabe da na košulji muškarca se vidi obraz žene. Njegove košulje bile su čvrste, ispeglane i čiste – odraz njihovog zajedničkog života. Bilo je uspona i padova, ali vera, nada, dobra volja i ljubav prema svakom ljudskom biću činili su nemoguće. Đuro i Ivanka učili su svoju decu da budu ljudi, iskreni i verni sebi. Učili su ih da nije sramota pasti, već je vredno ustati, počistiti za sobom i ispraviti greške. Đurine vrednosti, iskrenost i nesebičnost nisu bile samo dostupne njegovoj vlastitoj deci, već i svima u njegovom okruženju. Njihov dom bio je utočište za mnoge mlade koji su dolazili u Nemačku devedesetih godina, tražeći spokoj i trenutak sreće u teškim vremenima.
Đuro je bio strastveni navijač Partizana, a njegova porodica jedina je koju poznajemo da zajedno, jedinstveno i s ponosom navija za Partizan. Posebno je voleo uveravati mlade da postanu Grobari umesto Delija, ali nije bio nametljiv navijač. Đuro je znao da strast za fudbalom može povezivati ljude i širiti radost. Bilo je situacija kada su Popovići sedeli u dresovima Partizana i navijali za svoj tim. Nama, koji smo gledali sa strane, to je pokazivalo kako izgleda SLOGA, koliko su bili jedno. Reč SLOGA se ocrtavala kroz njegov život i bila sinonim za sve ono što je njemu bilo važno.
Ivankino strpljenje i njena narav dozvolili su Đuri da izgradi pečat svoje ličnosti, i on je to znao. Zahvaljivao joj je svojim osmehom i blagom naravi. Njegov glas i pogled bi je umolili da popusti i ponovo se lati kofera punog znojavih dresova, punih šljake i prašine. Isti taj glas bi po koji crveni karton sprečio kada bi momci SLOGE na terenu pravili nezgode.
Znali su da budu strastveni, energični i ponekad pomalo impulsivni na terenu. Njihov žar za igrom često je podsećao na mladalačku vatru, iako su već bili očevi. Subotom bi se okupili da se opuste i zabave, a nedeljom bi, uprkos umoru, dolazili na teren sa neuništivim duhom. Njihove noći pune druženja i smeha, uz povremene dve leve noge, često su se oslikavale na terenu kroz poraz.
Đuro bi svojom smirenošću doveo momčad u red. Strpljivo im je govorio kako i šta treba.
Nije im zamerio što su ponekad pili, psovali ili se sukobljavali – znao je da će ih te godine proći. I prošle su. Imao je strpljenja da čeka, i oni bi se na kraju sabrali i bili uz njega.
Često bi molio svoju ćerku Dragu da mu piše pisma u fudbalski savez, da opravda njihove jezike i šake. Njegovo strpljenje nagrađivali su pobedama koje su nizali, ostavivši trag u vremenu u kojem su sazrevali. Bili su primećeni od Nemaca i njihove štampe, ali i od naših novosti. Oni su bili njegov ponos, znali su koliko im je naklonjen. Sigurni u njega i njegovu podršku, osećali su se spokojno.
Đuro im je pružao pažnju i radost koju su željno iščekivali. Bio je uz njih i za vreme petokrake i posle nje. Raspad sistema je mnogo toga promenio, ali Đuro nije menjao svoj odnos prema ljudima u njegovom okruženju. Ostao je isti, dostojan sebe, svojih vrednosti i svog besprekornog karaktera. Ljude je voleo i cenio po njihovim vrednostima a ne po nacionalnosti ili veri. Imao je druga merila života – ljudskost i požrtvovanost.
Njegova Jugoslavija više nije postojala, **ali ostao je njegov Mačvanski Pričinović gde je provodio svaki odmor i gde su *ga njegovi Mačvani uvek raširenih ruku dočekivali. *
Sećanja na taj kraj, radost kada bi se vraćao i sreća koju je nalazio u svom Gagenauu, pružali su mu mnoge lepe trenutke.
Đuro se vraća zauvek domu koji je pre više od 50 godina napustio, vraća se svom voljenom Pričinoviću. Ostala su sećanja na voljenog oca i supruga, na posebnog čoveka, na Đuru Popovića. I ništa neće biti kao pre. Nastaje praznina i ostaće. Vremenom naučimo da se nosimo s tugom koja nas svakodnevno guši. Shvatimo da je život prolazan i da nije večan.
Dragi Đuro, naše je da te ne prepustimo zaboravu. Neka tvoj duh i dalje živi u svakom osmehu, svakom prijateljskom gestu i svakom trenutku zajedništva.
U ime tvoje drage Ivanke, tvoje dece Drage, Cace i Bate, tvojih zetova Saleta i Djordja, tvoje snaje Natalije i tvojih unučadi, u ime SLOGE, u ime svih nas, VEČNA TI SLAVA
Biljana Stojanović Lazarević
Izvor: Rasejanje.info
