U komentaru od srede u „Vestima“, Ratko Dmitrović izreče tačnu konstataciju da se „Amerikanci prema Srbima ponašaju kao da su maloumni“ i da je to, „uvreda koju Srbi nikada neće oprostiti“. Tačno. Srbi neće, ali hoće dobar deo njihovih ministara i vlastodržaca.
NJih ništa ne može pokolebati, jer oni su ponosni i gordi što im se Amerikanci uopšte obraćaju. Neka ih nipodaštavaju, vređaju, otimaju teritorije i ruže, neka nas bombarduju neka spale i satru ceo Irak i sve što im dođe pod ruku, oni su primer za ugled. To su, po njima, samo nerazumevanja i sitne rasprave među odanim prijateljima. Poznato je, uostalom, da je jedna od najpatološkijih i najčvršćih veza ona između dželata i žrtve.
Naši funkcioneri su srećniji kada im Amerikanci sve uzimaju, i čast i teritorije, nego kada im Rusi nešto daju. Eto, nedavno je u gašenju požara u Srbiji učestvovao i jedan ruski avion „kanader“, a po nalogu ruskog ministra za vanredne situacije Šojgua. Iz svega toga je aktuelni ministar odbrane Šutanovac izvukao zaključak da je potrebno, po uzoru na zapadne zemlje, napraviti štabove i organizacije za ovakve prilike. Mora da je bio podstaknut efikasnošću ovakvih organizacija u Engleskoj, gde su i zahvaljujući njihovoj „organizovanosti“ štete od poplava bile preko tri milijarde funti. Ne pada nikom od naših vlastodržaca na pamet da se sete naših štabova za društvenu samozaštitu koji su uspešno otklanjali i sprečavali posledice i najgorih elementarnih nepogoda.
Nije bilo ni istorije ni bilo čega dok nam pred očima nije zasvetlilo Partnerstvo za mir. Tu sunce izlazi. To je za njih svetlo na kraju mračnog tunela. „Zbogom ‘crveni’ i ‘plavi'“ kliče jedan naš oficir i ushićeno slavi što se odričemo svega minulog: „Umesto nekadašnjeg šablonizovanog istočnog modela, naša vojska se sve više približava NATO standardima“. Posebno se, kaže ovaj ponositi srpski oficir, radi na programu pomoći civilnom stanovništvu, što se najbolje moglo videti prilikom poslednjih požara kada se jedva prikupilo stotinak vojnika u čitavoj jugozapadnoj Srbiji!
Nisu ti ugovori s NATO-om još ni ratifikovani, ali mi, kažu naši visoki oficiri, idemo događajima u susret. Politika okleva, ali vojska je tu da prednjači u vođenju spoljne politike! Događaji koji ne interesuju naše vlastodršce i generale nisu to što Rusija „ne gleda nimalo blagonaklono na širenje NATO-a“, što to ne smatra prijateljskim aktom, što je suspendovala ugovore o kopnenom naoružanju u Evropi, što se protivi postavljanju tzv. raketnog štita i u našem okruženju. A mi se ugledamo „na naše okruženje“… To za našu politiku nisu događaji. Nisu događaji ni to što će garanti bilo kakve moguće nezavisnosti Kosova biti NATO snage. Hoćemo li mi, takođe, kao članovi Zapadne alijanse, našom vojskom garantovati tu nezavisnost. Hoće li zato biti organizovani združeni odredi OVK, NATO-a i Srpske vojske?!?
Da bi ličili na Ameriku mi se uopšte ne možemo zaustaviti. Povodom devetostrukog ubistva u Jabukovcu, baš kao u nekim slučajevima ranije, odmah su se pojavili „stručnjaci“ koji su ovaj tragični slučaj pokušali da objasne tzv. vijetnamskim sindromom. Ispada da su Srbi eventualno učestvujući u ratu i Hrvatskoj i BiH morali da prelaze okeane i desetine hiljada kilometara i da se bore u prašumama protiv nepoznatih i nevinih pripadnika ne samo drugog naroda nego i druge rase. A samo da bi ličili na SAD.
Solženjicin kaže da je situaciju u Rusiji „najpre izmenila surova NATO bombardovanja Srbije“. To je obeležilo crnom, nepopravljivom crtom odnos prema Zapadu – i istine radi, treba reći u svim slojevima ruskog društva. Kod nas je to samo pojačalo ljubav kod naših vlasti i njihovih pratećih medijskih ešalona. U najboljem slučaju naše vlasti kažu: „Sila boga ne moli“, ali zaborave dodatak „da Bog silu ne voli“. Bog ne voli, ali oni vole i zato i ne razmišljaju da, recimo, izaberu – neutralnost Srbije.
Za moguću ilustraciju našeg slučaja nameće mi se jedan netom pročitani dijalog iz romana Borisa Akunjina (događaji se odigravaju pod kraj 19. veka):
„Propast Rusije dolazi od njenih vlastodržaca. Kako učiniti da vladaju oni koji imaju talenat za to i misiju, a ne oni koji imaju ambiciju i veze? A druga je naša nevolja, Fandorine, u tome što je mati – Rusija okrenuta licem prema Zapadu, a leđima prema Istoku. Pri tome se mi Zapadu guramo nosem u zadnjicu… a nezaštićeni derijer podmećemo Istoku, pa će se, pre ili kasnije, u naše mlohave guzove neminovno zariti oštri…zubi“.
I da završimo nastavkom citata: „Naš orao je dvoglav zato da bi jedna njegova glava gledala na Zapad, a druga na Istok“.
I srpski orao je dvoglav.
