Savremenici je opisuju kao lepu, stasitu, jaku, hrabru, dostojanstvenu, odmerenu, razgovetnu i razložnu ženu koja je plenila pojavom i držanjem, nikada ne dopustivši da je zavede položaj
Od svih žena srpskih vladara 19. i 20. veka kneginja Ljubica Obrenović ostala je u najlepšoj uspomeni. Bila je srpska Jovanka Orleanka, neustrašiva i odlučna, među ustanicima toga doba svojom snagom uticala je i na tok istorije. I njena ljubav prema suprugu, gospodaru i vladaru imala je filmski tok. Jednom je na vest o bolesti kneza Miloša uzjahala konja i sama bez zaustavlJanja tokom noći prešla put od Požarevca do Kragujevca, nakon čega se zbog požrtvovanosti u Serbskim novinama pominje kao Amazonka koja je ogledalo prave supružničke ljubavi.
Istorija Srbije iz doba kneginje Ljubice oživljena je monodramom u njenom Konaku, jednoj od najlepših građevina toga doba u koju se uselila sa decom 1831. godine, odmah po završetku gradnje kojom je rukovodio knežev graditelj i projektant Hadži Nikola Živković.
Na kafi kod kneginje Ljubice
Dvorac jedne od najznačajnijih žena srpske istorije u jesen 2009. godine oživeo je zahvaljujući Muzeju grada Beograda koji je posetiocima ponudio jedinstvenu muzeološku predstavu Na kafi kod kneginje Ljubice. Nedavno je bila i premijera na engleskom, a prevodilac Miša Milosavljević potrudio se da arhaičnim jezikom zadrži njenu autentičnost da bi namernici sa svih meridijana stekli pravu sliku o obrenovićevskoj Srbiji i ženi – vladarki čiji život je pred njima.
Lik kneginje oživela je kustos Nataša Popovski koja je od istorijske građe napravila maestralnu priču koju kazuje u prvom licu u podnevnoj poseti kneginji u trajanju od jednog sata, a sve se odvija u divanhani, prostoriji za prijem gostiju, uz tradicionalno posluženje kafom u fildžanu i ratlukom, uz sasluženje vladarkine družbenice, koju tumači Vera Momčilović.
U autentičnom ambijentu u kneginjinom kostimu autorka bez ikakve najave posetioce uvuče u emotivnu, krajnje intimnu, a tešku i iskrenu ispovest napaćene žene vladarke, koja je definitivno odlučnošću i hrabrošću mnoge događaje preokrenula u Srbiji 19. veka.
Uz pomoć literature koju sam koristila dobila sam veliko nadahnuće i čast mi je u sat vremena biti kneginja Ljubica i kazivati sve ovo, kaže kustos u MGB Nataša Popovska, čija priča za Akter otkriva neverovatnu kneginju Ljubicu i svet oko nje.
Obeležila epohu
Ljubica je bila prava srpska žena onog vremena. Savremenici je opisuju kao lepu, stasitu, jaku, hrabru, dostojanstvenu, odmerenu, razgovetnu i razložnu. Plenila je pojavom i držanjem i u teškim danima, a i kasnije kada je bila kneginja. Nikada nije dopustila da je zavede taj položaj. Zadržala je jednostavnost u životu zbog čega je bila dosta prihvaćena u narodu.
Bila je ponosna da je od Vukomanovića, koji su bili najbrojniji i najpoznatiji rod u Srezojevcima. Ona je bila na mnogo višoj društvenoj lestvici od porodice Miloša Obrenovića u vreme pre nego što su postali kneževski par, što nije bilo beznačajno i za njegovo uspeće na vladarski tron.
Od karakternih osobina kneginje Ljubice dve su bile posebno izražene – ljubomora i hrabrost. I nije želela da potezi rukovođeni ovim impulsima Miloša odvoje zauvek od Srbije. Ceo život tragala je za načinom da ga zadrži uz sebe.
Kneginji su još kao maloj prorekli budućnost žene koja će obeležiti epohu. Nekoliko dana po njenom rođenju 1785. godine u kuću njenih roditelja došao je jedan Turčin. Kad je čuo kako dete plače i da je žensko, i da je rođena sa dva velika belega na plećima, rekao je da će ona definitivno poznavati poglavara ove zemlje i da nju treba poturčiti. Njena majka se uplašila i odnela je u neku kuću da je zaštiti.
Godinu-dve pre izbijanja Prvog ustanka, dok je pomagala majci da beli platno na reci, naišao je i ugledao ju je Miloš Obrenović, koji je tada bio daleko od vladarske časti. Pretvarao se da vezuje obuću kako bi što duže gledao devojku na koju su mu se, kako je rekao, oči zaustavile. Samo da duže gledam u devojku na koju su mi ovoliko baš ostale oči. Pošto se zaljubio na prvi pogled želeo je Ljubicu za ženu pošto-poto. U to vreme pomagao je u poslovima svog brata Milana koji je bio dobrostojeći, pa je molio prijatelja Turčina ćorzuka da utiče na brata mu da dâ isprosi Ljubicu za ženu. Milan je ćorzuku rekao: Bog s tobom pobratime, šta će beskućniku žena kad on još nema ni svoje kape na glavi. Miloš je bio prava sirotinja. Međutim, posle početka Prvog ustanka oni su isprosili Ljubicu i kumovao im je Karađorđe, stari svat bio je Lazar Mutap, a dever Nikola Lunjevica, rođak Drage Mašin, poslednje kraljice dinastije Obrenović. Lunjevice su se tako našle upletene u uspon i konačni nestanak ove srpske vladarske kuće, koju je Ljubica neizbrisivo obojila, kao i vreme u kojem je živela stvarajući istoriju.
Venčali su se 1802. godine. Ljubica je bila uz Miloša kada je bio teško ranjen 1807. godine u bici kod Užica. Teško ranjen doveden je kod Ljubice u Brusnicu. Ona ga je lečila, a oporavio se zahvaljujući mladalačkoj snazi, mada je ostao malo sakat u levu ruku.
Sam početak zajedničkog života obeležila je Brusnica i zajednički dom Obrenovića. Pošto je Miloš imao velikih obaveza u borbama, nije imao dovoljno vremena da sagradi dom. Tek kasnije posle propasti Prvog ustanka on ga diže za Ljubicu, decu i sebe u Crnuću, mestu udaljenom dosta od puta i opasnosti, u šumovitom predelu gde su živeli dosta jednostavno i skromno.
Hrabrost
Osobina kneginje Ljubice bila je i izražena hrabrost, zbog koje je mnogo toga ostalo zapisano o njoj. Jahala je konja, znala je da rukuje oružjem i nosila je kubure tokom ustanaka. Godine 1813. odbila je da se povuče prema Crnoj Gori. Želela je da ostane u Srbiji i deli sudbinu sa svojim narodom. Ona je zaklela Marka Štitarca da zakolje nju, njene kćeri, jetrvu i svekrvu ukoliko primete da će Turcima pasti u ruke.
Nezaboravna je njena hrabrost za vreme bitke na Ljubiću za čačak 1815. godine kada su klonuli ustanici došli sa ženama u zbeg, i kada su mislili da napuste celu borbu. Ona ih je hrabrila, ali i prekorela pitajući ih da li su oslobodili zemlju od dušmana, i ukoliko nisu da se vrate da to učine. Ustanici su shvatili da nema druge nego da se vrate u boj i da će bitka biti dobro okončana. I to je bio preokret u istoriji. Bitka za čačak i odbijanje da se povuče prema Crnoj Gori bila su dva presudna momenta.
Ona je uticala da i Miloš kasnije bude u igri za drugog vožda što se i zbilo za vreme Drugog ustanka 1815. kada nakon Sabora u Takovu Miloš odlazi u Crnuće, oblači vojvodsko odelo, uzima oružje i govori Eto mene, eto vama rata sa Turcima.
Fatalna ljubav i ljubomora
Kneginja sa knezom Milošem nije imala srećan brak. Živela je skromno, a kasnije kada je osetila sigurnost i materijalni boljitak izbila su u javnost kneževa neverstva koja nije krio. Ta neverstva su joj do kraja zagorčala život. Nakon Drugog ustanka dolazi do uspostavljanja dvojne tursko-srpske uprave, Miloš se proglašava za kneza i oni prelaze da žive u Kragujevac koji je 1818. godine postao njihova prestonica i predstavlja kontrapunkt Beogradu. Tu je Miloš sagradio dvore za Ljubicu, decu i sebe. Ljubica je živela u šarenom konaku, a leto je provodila u Trmbasu, u kneževom letnjikovcu.
UPRAVNICA MUŽEVLJEVOG IMANJA
U Požarevcu je Miloš imao veliko imanje za čijeg je upravnika postavio Ljubicu. Ona je bila veoma štedljiva, nije se razbacivala, trpeza je uvek bila jednostavna, a živeli su kao i pre nego što su postali kneževski par. Dvorila je muža, služila za ručkom i sve do 1833. godine nije sela za sto sa njim da jede. Prvih nekoliko godina života sa Milošem oblačila se kao i sve druge žene imućnijih kuća u selu. Kasnije je nosila srpsku građansku nošnju – duga haljina fistan, libade, svilena ukrštena marama preko grudu, svilen pojas…. Na glavi je nosila barš, ukrasnu traku koju je obično pravila od somota ili svile. Nakit nije nosila, sem burme na ruci i sat sa najtanjim mletačkim lančićem, a ponekad brilijantsku iglu u kosi. Nakon pogibije brata Jovana 1815. godine nije nosila minđuše, a posle smrti sina, kneza Milana, bila je najčešće sa spuštenom kosom u crnoj veženoj haljini.
Željna je bila svoga muža opterećenog obavezama i ratovima, a posebno zbog toga što je poklanjao ljubav i drugim ženama. Zbog toga je bila nezadovoljna i u naletu ljubomore jednom prilikom ubila je njegovu ljubavnici Petriju, a kasnije je pokušala i drugu, Stanku. Petriju je Miloš doveo navodno da kao udovica Hadži Prodanovog brata pomaže Ljubici. Bila je mlada, lepa, vedra devojka, od ogromne pomoći, ali su kneginji od samog početka nije dopala, jer su joj mnogo smetali smeh i šale između Petrije i Miloša, a posebno što je sebi dala za pravo da joj naređuje po kući. Jednostavno se osećala kao gospodarica. Posle toga su se preselili u Kragujevac, ali je Miloš nastavio i da posećuje Petriju u Crnuću i ona mu je 1818. godine rodila ćerku Veliku. To je Ljubicu potpuno porazilo. Zapala je u duševna stanja, nezadovoljstvo, ljubomore, i odlučila da razreši tu situaciju. Pojavila se iznenada u Crnuću. Taj susret se opisuje u leteraturi u nekoliko verzija, a ona profesora Radoša Ljušića kaže da je zatekla Petriju kako namešta dve postelje. Na Ljubicino pitanje za koga su, Petrija je odgovorila da je jedna za gospodara, a druga za nju. Na kneginjino pitanje: Gde ću ja spavati?, ova je uzvratila: Hvala Bogu, velika je kuća. Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao. Ljubica se razljutila, uzela kneževu kuburu, uperila u suparnicu i kazala: Ako meni Bog nije dao, daću ja tebi. Pištolj je Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoće li slagati. Pobegla je posle toga kroz prozor.
U vreme kada je ubila Petriju kneginja je bila trudna. Nosila je naslednika kneza Milana i bila ubeđena da joj ništa zbog toga neće učiniti, te joj je to bio glavni pokretač i samopouzdanje. Milošev brat joj je nakon ubistva rekao: To što nosiš će ti spasiti život. Sklonio ju je kod njenih Vukomanovića. Miloš pri tom nije mogao da preboli Petriju i prekinuo je sve odnose sa Ljubicom, a ona je na sve načine pokušavala da se pomire. Miloš je sastavio izaslanstvo od prijatelja i dao odobrenje da se sastanu sa Ljubicom u Crnuću. Tada joj je pročitan akt o smrtnoj presudi i odmah potom o pomilovanju, pošto je trudna. Rečeno je da u domu Obrenovića i dalje može sedeti, zapovedati, vaspitavati, ali da je isključena iz supružničke ljubavi. Sa suzama je primila tu vest, ali je i dalje bila uporna da se pomiri sa mužem.
Prilikom Sabora u manastiru Kalenić, bez Miloševih znanja, deveri i visoki crkveni dostojanstvenici doveli su je pred njega. Bila je obučena jednostavno u belu haljinu, a iako trudna za pojasom je nosila dve kubure, okrenute na pokornost. Prišla je Milošu i dubokim grlom rekla: Gospodaru, evo dve pune puške, ili praštaj ili ubijaj, ovako se više ne može. Na nagovor prisutnih Miloš joj je oprostio i oni su nastavili dalje, ali knez po svome, sa neverstvima. Saznao je za njenu nameru da ubije Stanku i sprečio je naređujući da je fizički napadnu, pa joj je bila povređena glava. Zbog toga se knez dosta razljutio i smestio je u Požarevac gde je sa tretmanom kneginje živela sa decom, a on je živeo u Kragujevcu sa trećom ljubavnicom Jelenkom. Narod je tada Ljubicu zvao Velika gospođa, a Jelenku Mala gospođa, i ta mala je sa strahom dočekivala vest da će se dostojanstvena i snažna kneginja pojaviti u Kragujevcu, pa je Miloša molila da taj dolazak spreči po svaku cenu.
Ljubica je od 1825. godine, tačnije od đakove bune, živela odvojeno sa decom u Požarevcu. To su bili teški dani za nju, pa se u jednom momentu priključila opoziciji i u zaveri bila sa deverom Jevremom i sinom Milanom, i to je nažalost uticalo na to da knez mora da napusti Srbiju 1839. godine. To nije bila njena namera, već da obrati pažnju muža na sebe, ali su se stvari otrgle kontroli i ubrzo je cela familija bila podeljena. Ljubica je želela u poslednjem trenutku to da spreči, ali je bilo prekasno. Miloš je otišao u izgnanstvo u Vlašku. Ona je praktično Miloša zbog ljubavi skinula sa trona. Bila je na neki način izmanipulisana od ustavobranitelja, koji su je praktično iskoristili u trenutku njene ljubomore.
Kada je prišla njima Miloš je shvatio da Ljubica nije bilo ko, pa je pokušao da joj se približi kako bi amortizovao taj odnos nakon što ju je od sebe odgurnuo, ali je bilo prekasno. Knez je izgnanstvo teško podneo. Interesantno je da ga je ispratila na taj put, a kasnije, kada je njen sin knez Mihajlo došao u Srbiju, pokušala je da ga vrati. Otišli su, po njenom tajnom planu, u Carigrad kod tadašnjeg sultana i mesec dana čekali da ih primi. Radila je na tome da se njenom suprugu omogući povratak u kneževinu. Međutim, ustavobranitelji su to saznali i uspeli da ih spreče. čak su uspeli da se izdejstvuju kod Porte da se za savetnike Mihajlu postave prvaci ustavobraniteljskog režima – Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Ona je znala ko su, a posebno braca Vučić, kako ga je zvala u doba bliskog prijateljstva. I upravo zbog svoje tvrdoglavosti i oglušavanja o majčina upozorenja da ne treba da sluša te savetodavce, Mihailo je na kraju morao da napusti Srbiju.
Posle kneza Mihaila 1842. godine, u svojoj 58. godini i Ljubica je napustila Srbiju. Otišla je u izgnanstvo preko Save, u Novi Sad. Već je bila bolesna.
Ceo ovaj program MGB u njenom Konaku osmišljen je tako da je to prelomni događaj. Dočekuje goste i kaže: Eto, ja moram da napustim Srbiju iz određenih političkih razloga, ali verujem u Presvetu Bogorodicu da će se Obrenovići jednog dana vratiti u Srbiju. Što i bi. Umrla je 1843. u Novom Sadu. Sahranjena je u manastiru Krušedol uz sve počasti. Bio je to veliki ispraćaj prave srpske kneginje koji do tada nije viđen, i odlazak jedne od najcenjenijih vladarki 19. i 20. veka.
VASPITANJE DECE
Miloš i Ljubica imali su osmoro dece. Kneginja je uglavnom vaspitavala decu. četvoro je umrlo dok su bili jako mali, a ostala su doživeli zrelost – Milan, Mihajlo, Petrija i Savka. Ljubica je svu energiju usmerila na to da deca dobiju najveće obrazovanje. Razvijala je kod dece ljubav prema otadžbini, svom narodu, svemu što je srpsko. Savetovala ih je da uvek govore istinu, da budu učtivi i pažljivi. To je bio baš onaj starinski način vaspitavanja.
