Za razliku od blaziranih putovanja na Zapad gde se smenjuju travnjaci, dvorci, hoteli i vile, pohoditi Kosovo, danas, znači osetiti ponovo kolanje krvotoka, biti živ sa razbuđenim adrenalinom u stomaku, znači postojati i ponovo pronaći tragove svojih dalekih predaka. Nedavno sam bio tamo gde retko ko ide, sa dva pesnika (Nogo i đogo), u automobilu sa promenjenim tablicama, pošto smo svečano otvorili novi amfiteatar na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Pobegli smo iz ovog grada u kome je relativno bezbedno i koji se herojski brani, da prođemo kroz daleke pašnjake, danas okupirane mržnjom, do starih svetilišta – manastira koji su poslednje tapije da je ova lažna država prisvojila nešto što je naše. Taj put je veoma opasan, mnogo opasniji od onih koje smo nas trojica, u vreme poslednjeg rata, u izlupanim i mecima izbušenim džipovima i kampanjolama prelazili preko bosanskih i krajiških ratišta, ali opasnost je isuviše veliki izazov da bi je se tri ostarela pisca lako odrekla.
Putevi kroz Metohiju, zatalasanu ravnicu sa travama pod vetrom su zlokobno pusti. Nad njih se nadvila tišina puna mračne slutnje. Stižemo u Dečane, mesto nekada prepuno Srba i probijamo se kroz pijačni dan. Na jednom dugom zidu sedi besposleno četrdesetak šiptarskih momaka, sede, ćute i puše; očigledno su bez posla. Obavija nas pijačni smrad, pun otpadaka, kravlje i konjske balege oko manastira u žici iz koga niko ne sme da kroči napolje i koga čuvaju italijanski vojnici u maskirnim uniformama. Odjedanput, zaranjamo u tišinu i spokojstvo ovog svetog mesta, koje je projektovano i izgradio fra Vita iz Kotora u četrnaestom veku po nalogu Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana. LJubimo mošti svetog kralja, i da speremo prašinu putovanja, ispijamo male rakijice koje nam nudi otac Ilarion, mladi monah, nekada glumac, koji se odrekao pozorišta i sveta.
A zatim ponovo opasnim drumom do Pećke patrijaršije, koju takođe čuvaju Italijani, od kojih su neki poginuli braneći je, od rulje, a neki prešli u pravoslavlje. Zapanjuje nas smirenost mlade monahinje koja nam otkriva tajne vlastelinskih grobnica. čovek se oseća skrušeno pred njenom devičanskom smirenošću i ovim svetim mestom okruženim mržnjom i besom. A onda dalje, sve dalje, do Gračanice, gde sam poslednji put 1998. dodirnuo dlanom Simonidinu nogu. Danas su na tom mestu dve velike zamalterisane fleke; nema nogu, koje su oštetili neki vizantolozi uzimajući uzorke materijala fresaka da bi otkrili tajnu ove lepote.
No, nas trojica se ne odričemo ludila ni u ovim našim poznim godinama; neko predlaže da se u Mitrovicu vratimo prolazeći kroz Prištinu, i tako krećemo na taj put u sumraku koji se lagano spušta na Kosovo. Već u sami mrak stižemo u taj grad u kome više nema Srba, pravo u raspamećenu gomilu koja je zakrčila ulice i trgove pucajući u vazduh iz pištolja i bacajući petarde. Sa zapuštenih fasada soc-kućerina sa kojih otpada malter, vijore se nove novcijate američke zastave, a sa bilborda se smeše Klinton i Buš. Prašte prangije, a u nekim rukama gore baklje koje obasjavaju ta primitivna lica širokih vilica zaraslih u dvodnevnu strnjiku, često bez svih zuba, odevena u trenerke na čijim grudima pišu imena američkih univerziteta i bezbol timova. Oni dočekuju svog heroja, oslobođenog ubicu Ramuša Haradinaja. Smrdi na paljevinu i barut dok se vučemo mileći u koloni automobila koja se jedva probija kroz centar grada. Samo da nam se ne pokvari automobil, samo da ne nestane goriva ili da se slučajno sudarimo sa nekim; dotukli bi nas nogama na asfaltu u orgiji mržnje. Ponovo osećam adrenalin, kao nekada u ratu u kome sam bio kao ratni dopisnik. Kako su daleko švajcarska jezera i kockarnice u Vizbadenu, francuski dvorci na Loari i italijanske kampanile! Srećom, mrak je pa nas niko ne prepoznaje, čak ni momci koji nam kroz prozor daju velike, luksuzno odštampane letke sa likom zveri koju čekaju. Na kraju, uspevamo nekako da se izvučemo iz ovog grada mržnje i besa i da se ponovo dočepamo Kosovske Mitrovice.
Da nismo uspeli, ne bi imao ko da vam ovo napiše.
