Po želji našeg sagovornika, omiljenog srpskog književnika i slikara, senatora Republike Srpske, Mome Kapora, umesto uobičajenog uvodnog teksta, prenosimo „beleške“ s korice njegove najnovije knjige „Dragi naši“ namenjene Srbima u rasejanju.
Pozivni znak za Beograd 011 je istovremeno i naziv rubrike poznatog beogradskog pisca i slikara Mome Kapora koju piše u frankfurtskim „Vestima“, najtiražnijem listu srpske dijaspore. Taj broj naši iseljenici često okreću, u želji da čuju vesti za sve one dragocenosti koje su ostavili kod kuće. Ova pisma našima u tuđini bave se životnim sitnicama i osećanjima na tipično kaporovski način. Sada najzad, ova novinska rubrika dobija korice i može se čitati na svakom mestu na kome se knjiga „Dragi naši“ otvori kao pouzdan lek protiv nostalgije.
• „Dragi naši“, knjiga za koju oni koji su je pročitali tvrde da je najdelotvorniji lek protiv nostalgije, miriše na maticu, ali i vaš šarmantni i vispreni način pisanja nosi životne poruke, dijasporcima neophodne. Tiraž joj je 3.000 primeraka, kako su nastali tekstovi pretočeni u celinu?
Oduzeli mu ulicu
– Rođen sam u Sarajevu – priča naš sagovornik – 8. aprila 1937. godine kad je moja roda, koja me nosila imala prinudno sletanje u taj grad, zbog večne magle koja tamo vlada. Živeo sam odmah pored katedrale, u ulici Kralja Aleksandra čiju su tablu skinuli sa naše kuće, izgazili je i okačili novu – Dr Ante Pavelić. Te iste komšije su izgazile tablu Ante Pavelića dok su stavljali novu tablu Maršala Tita. Nisam bio u Sarajevu od 1972. godine ali sam čuo da su table zelene boje i da se taj deo ulice zove Mula Mustafe Bašeskije, jednog divnog hroničara Sarajeva iz XVII veka, koga veoma cenim.
Nisam imao kuću u Sarajevu da je izgubim, ali oduzeli su mi ulicu. Nek im je alal!
– Poslednjih nekoliko godina (ne pamtim datume) pisao sam kolumnu 011 za „Vesti“. često sam sretao ljude koji su mi govorili da im se sviđa ono ono što pišem, a neki su išli čak i na obližnji aerodrom ili železničku stanicu da kupe „Vesti“, kad ih ne bi bilo na drugim, njima bližim mestima. Vremenom, počeo sam da se osećam kao da pišem pisma svojim rođacima rasutim po svetu. Odlučio sam da ti tekstovi najzad dobiju i korice jer ima mnogo čitalaca koji su preskočili neke moje kolumne. Eto tako je nastala ova knjiga.
• Vaše kolumne su tematski različite, knjiga ih je povezala u celinu, a šta će biti prva asocijacija onih koji je čitaju?
– Biće to slično svežnju ljubavnih pisama povezanih ružičastom vrpcom. Ja, lično nikada nisam pisao ljubavna pisma kao jedan moj prijatelj, estradna zvezda, koji sada obilazi svoje bivše ljubavi, pa kad one odu u kuhinju da skuvaju kafu, on otvara fioke od komoda, pronalazi svoja pisma i jede ih na licu mesta, baš kao kuriri Vrhovnog štaba koji su jeliporuke kad ih uhvate Nemci. Kaže mi da se ugojio pet kilograma od tih pisama. Zašto do sada nisam pisao ljubavna pisma? Najpre zbog toga, što kad sednem za pisaću mašinu (rukopis mi je očajan) istog časa počinjem da zarađujem za život. Pisanje ljubavnih pisama za mene je čist luksuz, a sada je i malo kasno za to.
• Zašto naslov „Dragi naši“, nije vas uplašila tolika jednostavnost?
– Zato što su pisma deci, roditelja sa sela uvek počinjala rečenicom: „Dragi naši, mi smo hvala Bogu dobro, što i vama želimo…“ Osćao sam da je to dobar početak svakog pisma.
„Pazite da vas ne ufate“
– Kada je moj pokojni prijatelj Miodrag Bulatović, zvani Bule, odveo jednog svog kolegu u rodno selo iznad Bijelog Polja, zatekoše Buletovu staru majku kako upravo raspiruje žar u šporetu zvanom „fijaker“. Pošto se izljubiše i majka pristavi kafu, ona ih upita:
„đeco, a čime se vi bavite tamo u Biogradu?“
„Mi pišemo, majko“, odgovori joj Bule.
„Pišite, pišite samo pazite da vas ne ufate“.
„E, pa mene još nisu uhvatili“, odgovori joj Bule.
• Od pisama-beležaka koje čine knjigu „Dragi naši“, koja priča je posebna, jaka po duhovitosti i podsmehu životu, toliko da tera na razmišljanje?
– Izdvojio bih priču o Karađorđu, koji je bio nikakav patriota jer je držao Srbiju kao taoca, pošto se nije predao dahijama i tamo se branio pred Starcem Fočom od stotinu leta, jednim od najuglednijih sudija tog vremena. Kao i sve ostale i ta priča se ponavlja i danas. Tako je Karađorđe sprečio Srbiju da se uključi u Otomanski savez i da kada je tuku topovima, ne gleda sa strane, već da i sama u tome učestvuje kao partner za mir.
• Kako reagujete kad svetski moćnici zaprete i strogim glasom tvrde da je Ratko Mladić kriv što Srbija nije u Evropi?
– Izgleda mi potpuno nelogično da nas ne primaju u Evropu zbog jednog čoveka u bekstvu. Najprometniji smo u Evropi, u najdoslednijem smislu te reči, preko naše zemlje prolaze najvažniji drumski i železnički putevi iz Male Azije do Evrope, tu su i vazdušni koridori, a takođe i Dunav – ta najvažnijaevropska vodena saobraćajnica, kojom moraju proći kroz Srbiju. Mislim da je Mladić samo izgovor što nas ne prihvataju, ali što se mene tiče, ja bih naš ulazak u Evropu uslovio, zbog naše bezbednosti, njihovim hvatanjem Bin Ladena. Kad ga uhvate, nemam ništa protiv da budem ponovo Evropljanin.
• Kao jedan od senatora Republike Srpske kako vidite njenu budućnost, hoće li odoleti zapadnjačkim pritiscima, opstati ili propasti?
– Republika Srpska je za mene još uvek pravo čudo. Osnovao ju je kao što se zna, moj prijatelj Radovan Karadžić, i ma šta se događalo sa njom, ona će zauvek ostati san svih Srba koji žive u njoj. Neke stvari su trajnije kad uđu u legendu. Vidim da je napadaju neki Bošnjaci – narod koga je za vreme austrougarske okupacije izmislio tadašnji guverner Benjamin Kalaj. Negde su bez traga nestali muslimani, zbog čijeg sam nestanka, veoma zabrinut. Imam, naime, veoma mnogo prijatelja među njima. Šta li je bilo sa muslimanima, više ih niko ne pominje. Da im se nije nešto desilo?!
• Na tapetu vajnih svetskih mirotvoraca pored Republike Srpske nalazi se i kolevka srpske države, Kosovo i Metohija, sudbinu nam kroji Ahtisari, kako će se taj „krojački poduhvat“ završiti?
– čuo sam da Martin Ahtisari na televiziji kaže da ima 70 godina, to me je zapanjilo, on je dakle, moj vršnjak. To su, znate, veoma opasne godine, da ih nekako preguramo pa da se uozbiljimo i prestanemo sa glupim planovima za budućnost Kosmeta. Posle puberteta i klimakterijuma naše godine su veoma osetljive i ne bi smeli da nam daju u ruke ozbiljnije poslove.
• Jedno kliširano, svakodnevno pitanje, na koje očekujemo zanimljiv odgovor koji još nismo čuli – jeste li više pisac ili slikar?
– Verujte mi već dva dana nisam dobio to pitanje, ali kad već pitate, mogu da vam kažem da nisam intelektualac. Kad čujem nekoga da za sebe kaže: „Ja, kao čovek i intelektualac“, odmah znam da se radi o izuzetnoj budaletini. Intelektualac je zbir haotičnih informacija, a ja sam samo umetnik slučajno obdaren za dve umetnosti, što mi predstavlja veliki teret i odgovornost. Kad dobijete te darove od Gospoda Boga, onda ste odgovorni da sa njima nešto učinite. Uradio sam do sada koliko sam mogao. Knjiga „Dragi naši“ je dokaz da nisam bio lenčuga.
