Na vojnoj paradi Hrvatske vojske (HV) održanoj 30. maja 1995. godine na Jarunu prodefilovali su neki elementi raketnog sistema S-300 velikog dometa. U krajiškoj bazi Udbina u to vreme bilo je nekoliko jurišnika „orao“ i „jastreb“ koji su poletali i sletali na pistu u dometu hrvatske artiljerije.
Poruka da Hrvatska ima čime da brani nebo nije usmerena na kninski Glavni štab smešten na predratnoj adresi Maršala Tita, odnosno Kralja Petra I oslobodioca. Prava adresa bila je Generalštab u beogradskoj ulici Kneza Miloša jer se Hrvatska pribojavala da će puno snažnija jugoslovenska avijacija intervenisati kada sasvim izvesno krene ofanziva HV.
Rizik da se to desi bio je vrlo mali, ali za svaki slučaj preduzete su mere. Hrvati su za velike pare dobili 24 rakete 5V55R zone uništenja po daljini od 5 km do 75 km i još ponešto za divizion koji nije imao čak ni lansirna oruđa. Prikaz S-300 bio je propagandni blef, ali tako se to radilo u to doba.
I sa strane VRS za odvraćanje NATO-a poslužili su se sa S-300, ali samo snimcima. Poslali su po fotografu od poverenja nešto uniformi sa obeležjima VRS, obukli su u to ruske posluge na jednom od raketnih položaja u Podmoskovlju i objavljeno je da se S-300 nalazi na nekoj tajnoj lokaciji na Balkanu.
Na krajiškoj strani razmišljalo se o ostvarivoj, realnoj pretnji sredstvima ratne tehnike koja su posedovali, a to su artiljerijska oruđa većeg dometa. Računalo se na balističke rakete 9K52 Luna-M dometa 68 km i jedan samohodni višecevni lanser raketa M87 Orkan dometa 50 km sa osam cevi i dalekometnu cevnu artiljerije.
***
Hrvati su pokrenuli Oluju. Pretnja artiljerijom nije bila efektivna, a Miloševićev režim suzdržano se postavio prema sudbini Krajišnika. Kao i sada Vučić koristio je emocije naroda i teškim rečima vodio se medijski rat o hrvatskim zločinima. Reakcija armije bila je pokretanje Bedema za zaštitu Srbije, aktiviran je deo jedinica koje su razmeštene duž Dunava, Drine i do Prevlake.
Hrvati su tokom pripreme Oluje preduzeli neke mere da se obezbede od dalekometnih raketa koja su postale glavna tema interesa njihovoj obaveštajnoj službi. Strah su otklonili na nekonvencionalan način – Miloševiću sudbina države koja se vodila iz Knina nije bila blizu srca i on se pobrinuo da se ne koriste.
Lanseri ARG i AG VBR Glavnog štaba izvučeni su preko Une.
Hrvatska artiljerija je neometana uradila svoj deo posla posebno na prostoru Dalmacije gde su koristili kalibre 130 mm i 203 mm.
Uzdanica krajiške odbrane – dalekometne rakete – prezadužene su VRS.
U završnici rata, u jesen 1995. godine, u 89. raketnoj artiljerijskoj brigadi VRS bila su dva diviziona balističkih raketa Luna-M. Dva lansera su modifikovana i imala su dve cevi za rakete Orkan. Sa krajiškog lansera od 12 cevi skinute su četiri za tu modifikaciju. U sastavu osamdeset devete bio je i mešoviti divizion sa tim Orkanom sa osam cevi, lanserom za raketu P-15 i jedna baterija višecevnih lansera M77.
Sredstva velikog dometa strani faktor je video kao pretnju miru i uništene su balističke rakete. Sada se Orak drži konzerviran u banjalučkoj kasarni Kozaram, ali u statusu viška. Od formiranja Oružanih snaga Bih 2006. godine u višku su i M46 – po popisu 61 komad. Iz VRS su 38 primeraka uključujući tu i one koji su nekada pripadali krajiškoj vojsci i 23 i VF. Na listi su 13 komada M-82 koja su izrađena u Rumuniji. U kalibru 155 mm su dva konvertovana oruđa M-46/84 iz nekadašnje VRS.
Kalibar 130 mm i dalje nije za potcenjivanje i zato je Ukrajinska armija 2022. godine preuzela od Hrvatske 15 komada i bacila na front u Donbas.
Rusi su pronašli u skladištima rezerve tog istog M-46 i od 2024. godine su vraćeni u službu. Pokazalo se da nema municije, ali problem su rešili saveznici Iranci koji osim osnovne municije, one dometa 27 km prave i aktivno-reaktivne projektile dometa 37 km.
CEO TEKST PROČITAJTE U DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 30. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
