Koliko košta prosečna potrošačka korpa u Srbiji?
– Zvanično oko 35.000 dinara, a u stvari oko 60.000, jer se ne poštuju evropski standardi a prati se prosečna srpska plata. Postoji 250 artikala, ali se praktično kod nas kombinuje 70 sa tog spiska. Pri tom nam umanjuju mesečne potrebe i one ne zadovoljavaju ni kriterijume Crvenog krsta i polumeseca, jer građani Srbiji po zvaničnom proračunu države jedu mnogo manje!
• Kako treba računati?
– Ne jedu svi isto. Odraslom muškarcu treba 3.200, a ženama 2.200 kalorija dnevno, a opet nemaju iste potrebe službenica i fizička radnica, nije ista potrošačka korpa na Staroj planini i u Novom Sadu.
• Da li se sve to ima u vidu u zapadnim zemljama?
– Naravno. Oni šalju anketare na teren, stalno se prati starosna struktura stanovništva, a kod se u potrošačkoj korpi nalaze proizvodi koji nisu dostojni čoveka. Ukinuli su nam pravo na kulturu, obrazovanje, informisanje, mi ne treba da idemo u bioskop ili kupujemo dnevne novine, nosimo čarape koje koštaju 10 dinara (?!), a zube peremo pastom kupljenom za 20 dinara, samo još da nam otkriju gde ima za te pare da se kupi.
• Zašto se gradi nerealna slika o potrebama građana?
– To je politički marketing. Kad bismo imali realnu sliku koliko košta jedan građanin, znali bismo koliko košta i država. E onda bismo mogli da je damo na tender, pa će je neko možda i kupiti i više brinuti o svojim građanima. Ovako država smanjuje porcije svojim građanima, da bi im dala socijalnu pomoć 4-8.000 dinara, za šta čovek može mesečno da kupi perece.
• Pre nekoliko godina neki poslanici su pokušali da žive od prosečne plate u skladu s potrošačkom korpom.
– Ne znam da li su oni još živi, da li su u nekom institutu na oporavku, da li da organizujemo humanitarnu manifestaciju da platimo ljudima izlečenje. Nema smisla da nas država više laže.
• A kako su preživeli obični građani?
– U svakom gradu u Srbiji nižu se samo: pekara, kladionica, banka… Znači, daju narodu hleba i igara. Samo jedemo hleb, kladimo se na sreću i dižemo kredite koje potrošimo na goli život.
