Tokom izraelskog rata protiv Hezbolaha u Libanu 2006. godine, izraelski avioni bombardovali su elektranu Jiyeh severno od obalskog grada Sidona. Požar se mogao videti kilometrima daleko — ogroman stub crnog dima. Pesak se pretvarao u staklo.
Oštećeni rezervoari elektrane ispustili su procenjenih 15.000 tona nafte u istočni Mediteran, što je najveće izlivanje u tom moru.
Izrael je bombardovao i mostove na autoputevima, uništavajući rasponske konstrukcije i razarajući puteve.
Rezultat? Kratkoročno, potpisan je sporazum o prekidu vatre da bi se rat završio, ali on je bio nedorečen i previše optimističan. Izrael je, kao i posle svakog svog sukoba, proglasio pobedu. Hezbolah je preživeo, brzo se ponovo naoružao i ostao spreman za nove borbe, piše britanski Gardijan.
Kako se približava rok u pretnji Donalda Trampa da će bombardovati Iran „nazad u kameno doba“, postavlja se pitanje ne samo moralnosti i zakonitosti takve kampanje, već i njene efikasnosti.
Na Uskršnju nedelju, Tramp je u objavi punoj psovki zapretio da će Iran suočiti sa „Danom elektrana i Danom mostova, sve u jednom“, dodajući „živećete u paklu“ ukoliko se Hormuški moreuz ne otvori ponovo.
Da li SAD čine ratne zločine gađajući civilnu infrastrukturu Irana?
Pročitaj više
U ponedeljak je Tramp dodatno pojačao pretnje. „Cela civilizacija će večeras umreti, da se nikada više ne vrati. Ne želim da se to desi, ali verovatno hoće“, napisao je na Truth Social.
Čak i ako Tramp ponovo odloži rok, nedavna istorija ne sugeriše da će napadi na infrastrukturu — koji se široko smatraju ratnim zločinom — naterati Iran da promeni kurs.
Noviji primer od Libana je iskustvo Ukrajine tokom četiri godine kontinuiranog ruskog bombardovanja, nakon sopstvenog ilegalnog rata agresije Moskve. To je ove godine kulminiralo najgorom zimom nestanaka struje u Kijevu, dok je Rusija napadala grejne i elektroenergetske objekte, ali nije uspela da natera Ukrajinu na kapitulaciju.
Zaista, istorija takvih bombarderskih kampanja — još od Drugog svetskog rata — veoma je sporna, uključujući britansku odluku iz 1942. da pređe na politiku „area bombardovanja“, usmerenu na podrivanje morala „neprijateljskog civilnog stanovništva“.
Uprkos obećanju komandanta britanske bombarderske komande, sera Artura „Bombera“ Harisa, krajem 1943. da može dovesti do sloma Nemačke u roku od četiri meseca, presudnijim se pokazalo savezničko uništenje Luftvafea, a ne gađanje industrijskih i stambenih ciljeva.
Američka vazdušna kampanja Rolling Thunder protiv Severnog Vijetnama od 1965. do 1968, iako znatno ograničenija po obimu ciljeva, nije bila mnogo uspešnija u ubeđivanju Hanoja da odustane od intervencije na jugu.
Do 1967. američki ministar odbrane Robert Meknamara rekao je na zatvorenoj sednici podkomiteta Senata za oružane snage da „nema osnova da se veruje da bi bilo koja bombarderska kampanja … sama po sebi primorala režim Ho Ši Mina na pokoravanje — osim, naravno, u slučaju gotovo potpunog uništenja Severnog Vijetnama i njegovog stanovništva“.
Pišući ove nedelje za Interpreter, bivši australijski general i teoretičar modernog ratovanja Mik Rajan razložio je neke od problema sa Trampovom trenutnom pretnjom.
Čovek podiže ruku pored velikog političkog transparenta u Teheranu
Pogledaj sliku u punom ekranu
Veliki politički transparent u Teheranu. Analitičar rata kaže da bombardovanje infrastrukture verovatno neće promeniti strateški proračun iranskog režima. Fotografija: Atta Kenare/AFP/Getty Images
„Islamska Republika Iran, čiji je politički identitet izgrađen oko otpora američkoj prinudi, verovatno neće reagovati drugačije. ‘Dan mostova i elektrana’ verovatno neće promeniti strateški proračun iranskog režima niti će ponovo otvoriti Hormuški moreuz. Međutim, to bi iranskoj vladi dalo najmoćnije propagandno oruđe u ratu“, rekao je.
Deni Citrinovič, viši istraživač u programu za Iran i šiitsku osovinu pri izraelskom Institutu za studije nacionalne bezbednosti, takođe je bio skeptičan da bi takav pritisak Trampa mogao biti uspešan.
„Sjedinjene Države nemaju kredibilnu vojnu opciju koja može primorati Iran na pokoravanje“, napisao je Citrinovič na mreži X. „Pretpostavka da pritisak sam po sebi može slomiti Teheran nije strategija — to je puka želja.“
