Ko se na Kosovu, 28. juna 1389. godine, suprotstavio višestruko jačoj otomanskoj sili? Da li je na Vidovdan turskog sultana Murata ubio srpski vitez ili albanski junak? Da li je vođa Prvog srpskog ustanka bio Srbin, Crnogorac, Albanac ili Francuz? Iako sva ova pitanja na prvi pogled deluju prilično diletantska, mnogi publicisti i kvazinaučnici smatraju da istorija na njih nije dala pravi odgovor. Pa kad je već tako, svojski se trude da to oni učine.
Tako, na primer, američka novinarka italijanskog porekla Ana di Lelio piše knjigu Boj na Kosovu, albanski ep koja će, prema njenom skromnom mišljenju, potpuno promeniti sliku o svemu što smo do sada znali o bici na Gazimestanu. I hoće, naravno, pod uslovom da pored običnih spekulacija ponudi i konkretne dokaze. Dokaze koji će potvrditi njene tvrdnje da su Albanci na Kosovu imali presudan značaj u borbi protiv Turaka, odnosno da je i sam Miloš Obilić albanski heroj koji je prekršio besu i presudio neopreznom caru.
Nije svejedno
Međutim, nije problem samo u boji pasoša nesrećnog viteza, čije rođenje, pa čak i ceo život, zvanična istorija još nije dokumentovala. Sporno je i poreklo Karađorđa, vrhovnog vožda Prvog srpskog ustanka, koji sve češće u publicistici postaje autohtoni Crnogorac, Albanac, pa čak i Francuz. Šta god da je, tvrde stručnjaci, Srbin nije! Naravno, postavlja se i pitanje zašto je to sada važno, ko pokreće takva pitanja i šta se, zapravo, njima želi postići?
Naš poznati istoričar Radoš Ljušić tvrdi da niko pouzdano ne može reći koje je poreklo Karađorđevića, a sve što se trenutno piše o njima, to su priče za malu decu koje nemaju nikakvog osnova u istoriografiji.– U svojoj knjizi o dinastiji napisao sam da najverovatnije vode poreklo od loze Vasojevića, ali čak ni za to nema konkretnih dokaza – kaže Ljušić. – Postoje teorije da Karađorđeva porodica potiče iz Francuske, pa i da je poreklom od albanskog plemena Klimenti, ali sve to nije dokazivo. Ne postoje istorijski izvori koji bi mogli da dokažu voždovo poreklo, a ne verujem ni da će istorijska nauka u dogledno vreme uspeti da odgovori na ovo pitanje. Naravno, kada imate jednu takvu rupu, odnosno prazninu, razumljivo je da svako može da piše šta i kako hoće. I ovo što znamo je krajnje nepouzdano, jer se uglavnom sve zasniva na tradiciji i narodnom predanju, a znamo da to ne može biti istorijski dokaz.
Slično tvrdi i istoričar čedomir Antić, član Krunskog kabineta prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića, koji kaže da ne znamo odakle su voždovi preci, kao što ne znamo ni pretke velike većine današnjih stanovnika Balkana.
– Nikakvih pisanih tragova o tome nema samim tim što se evidencija o stanovnicima koji su živeli u planinama današnje Crne Gore ili Hercegovine nikada nije ni vodila – kaže Antić. – Najdalje što znamo je činjenica da se Karađorđev deda Jovan doselio u oblast današnje Topole tridesetih godina 18. veka. Međutim, teško je reći odakle zaista potiču njegovi preci, jer ima više teorija. Tako, na primer, jedni veruju da potiču iz plemena Vasojevića, drugi da su iz Rovaca, treći da su poreklom iz plemena Klimenti, pa sve do onih koji veruju u gotovo neverovatnu priču da su stigli čak iz Francuske! Važno je, međutim, reći da je svaka od ovih teorija, bila ona najčudnija ili najverovatnija, svakako nedokaziva.
Naravno, ako se na to gleda u svetlu današnjih društveno-političkih odnosa, nije svejedno da li nam je nekadašnji vođa (Klimenti, ili albanski: Keljmendi) stigao sa Azurne obale ili sa krševa Prokletija. Na to su, verovatno, mislili i autori knjige Karađorđevići – sakrivena istorija (Milorad Bošnjak i Slobodan Jakovljević) koji su se potrudili da nam ubiju svaku iluziju o glamuroznom poreklu voljenog vožda tvrdeći da je rođen sa belim kečetom na glavi.
Prgavi i zli
Autori se pozivaju na Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine iz 1910. godine, u kom se navodi da je deo plemena Klimenti stigao oko 1737. godine u okolinu Rudnika, za vreme povlačenja austrijske vojske iz Novog Pazara. Tvrdi se da je tada stiglo oko 500 albanskih porodica koji su bili niska rasta, pri tom zle i surove naravi, da su jedva govorili srpski, a voleli su stočarstvo i bili postojanog karaktera. Bošnjak i Jakovljević se posebno pozivaju na delo Andrije Luburića, štampano 1937. godine, u kojem se ističe da je pleme Klimenti slavilo svetog Klimenta Rimskog, što su navodno slavili i Karađorđevići.
– čak i da je sve to tačno, ne vidim šta je u tome sporno – pita se čedomir Antić. – Priča o Klimentima se veoma često pominje, čak i u vrlo ozbiljnoj Imamijevoj knjizi Srbi i Albanci kroz vekove . Tu je navedeno da su pojedini Klimenti došli na prostor centralne Srbije tokom ćVIII veka. Međutim, Imami navodi i jednu od teorija (podjednako nedokazivu kao i poreklo Karađorđevića) prema kojoj su Klimenti starinom slovenskog porekla. Time je ova debata do kraja obesmišljena. Važno je reči da su Karađorđevići Srbi otkad znaju za sebe, a sve drugo su naučne besmislice i grube politikantske spekulacije.
Ipak, ma koliko da o tome ne vredi raspravljati, istoričari su saglasni da sve ovo može biti i nastavak rata, ovoga puta medijskog, koji pokreću oni koji veruju da Srbija još nije dovoljno izgubila, da se još više mora satrti. Treba pokazati da Srbi, zapravo, i nemaju svoju tradiciju, da ne idu napred ka Evropi, već ka prošlosti koja, da zlo bude veće, i nije njihova! Po logici stvari, sledeća tvrdnja je da mi kao narod, zapravo, i ne postojimo.
– To su medijske igre koje uveliko postižu cilj – tvrdi istoričar Antić. – Ako tvrdimo da u srednjem veku nisu postojale nacije, zašto pričamo o Albancima kao učesnicima Kosovskog boja? Albanci tada nisu imali državu a Srbi jesu, ali to kao da mnogi sada zaboravljaju.
Drugim rečima, na Kosovu se srpska feudalna država, čija je vojska bila pod komandom kneza Lazara, Vuka Brankovića i vojvode Vlatka Vukovića, sukobila s osmanlijskim carstvom. Tu reč nije o borbi nacija koje u ono vreme nisu ni postojale. Ako su u boju i učestvovali Albanci i Hrvati, to su mogli učiniti samo kao deo srpske države. Izuzetak predstavlja odred iz Bosne kojim je komandovao Vlatko Vuković, ali treba reći da je Bosna tada baštinila državne tradicije Srbije Nemanjića.
– činjenica je da smo pre deset godina izgubili rat, ali je izvesno da postoje neki krugovi koji misle da ga nismo dovoljno izgubili – kaže Antić. – Moramo da vodimo računa o svojoj prošlosti, koja možda i nije bogzna šta, ali je naša, pa nam je zato dužnost da negujemo uspomenu na nju i štitimo istinu o njoj.
Udaraju na svetinje
Miladin Gavrilović, direktor zadužbine Kralj Petar Prvi na Oplencu, kaže da ako želite nekom da naudite, najpre udarite po njegovim svetinjama.
– Ako narodu iščupate iz kolektivne svesti ono što mu je najveća vrednost i čime se najviše ponosi, jasno je da ga time činite posebno ranjivim – kaže Gavrilović. – činjenica je da su Miloš Obilić i vožd Karađorđe simbol junaštva u srpskom narodu, najveće žrtve i stradalnici, i nije čudno što se najpre udara po njima. Ali ove teze nisu od juče. Koliko se sećam, to su prvi činili Hrvati kad su tvrdili da je Karađorđe, zapravo, Albanac. Dokumenti i rukopisi o tome se i danas čuvaju u Arhivu Srbije, a nečim sličnim su baratali i Obrenovići tokom svoje vladavine, ali iz nekih svojih, sasvim drugačijih razloga.
