Petnaest godina života u „rezervatu“, rat, sankcije, raspad zemlje, ubijanje duše celokupne populacije, tranzicija, gubitak posla preko noći, osećaj bezvrednosti i napuštenosti od svih, nije li to dovoljan razlog da prosečan čovek u Srbiji „pukne“? Nisu li razni vidovi agresije, mafijaški obračuni na ulicama, pljačke, otmice, prevare, ubistva, samoubistva, prostitucija, narkomanija, porodični krvavi obračuni, pedofilija… sumorna slika srpske današnjice. Sve izraženija podela na bogate i siromašne, gde se prvi boje za svoje bogatstvo, a drugi za radno mesto, česti parlamentarni izbori, skupštinska cirkuska atmosfera, neozbiljna obećanja političara i prljavi ratovi političkih partija govore da je to „pucanje“ ostavilo trag na naciju. Zašto su pojedini domaći analitičari, pa i neki poznavaoci ljudske duše skloni da ustvrde kako smo u stvari „otkačeni“, dok oni smeliji kažu da smo nacija u procesu ludila?! Neke od odgovora potražili smo od uglednog srpskog neuropsihijatra dr Zorana đurića.
• Koliko su umesne „dijagnoze“ da smo nacija ozbiljnih psiholoških poremećaja?
– U svakom slučaju ne možemo govoriti o poremećaju nacionalnog mentalnog zdravlja. To znači – niti smo poludeli, niti smo otkačeni. Hvala bogu, daleko smo od takve definicije. Još manje možemo govoriti o kolektivnom ludilu na osnovu ekstremnih situacija ili ekstremnih ponašanja pojedinaca.
• Ipak, priznaćete, takvih pojava smo se nagledali i „načitali“ u poslednje vreme.
– Bilo je zaista i potresnih scena i okrutnih ubistava, užasnih zločina, ali ne više nego kod drugih i ne okrutnijih nego kod drugih. Dakle, jedno je kriminal, a drugo su duševne bolesti na osnovu kojih se sudi o mentalnom zdravlju jedne nacije, pa i naše.
Između dve ljubavi
• Doktor Zoran đurić, neuropsihijatar u beogradskoj klinici za psihijatriju „Dr Laza Lazarević“, rođen je u Vranju. Osnovnu i srednju školu završio je u Smederevu, a Medicinski fakultet u Beogradu.
• U periodu specijalizacije prošao je put od smederevske bolnice, preko rada u Kazneno-popravnom domu, pa do „Laze Lazarevića“.
• U mladosti je obožavao i igrao odbojku, ali se na kraju priklonio psihijatriji i od 1989. je specijalista te oblasti. Koautor je dve knjige, objavio je oko 50 naučnih i stručnih radova u inostranstvu i zemlji.
• Oženjen je i otac četvoro dece.
• Nisu retke tvrdnje vaših kolega da su u Srbiji u ekstremom porastu baš duševne bolesti?
-Takva tvrdnja nema osnova. Zdravstveno stanje jedne nacije procenjuje se na osnovu merodavnih statističkih podataka. A oni govore da imamo procentualno manje psihijatrijskih slučajeva od našeg okruženja. Takođe, poslednjih godina nije se povećao broj duševnih bolesti, ali se povećao broj telesnih i psihičkih poremećaja izazvanih pre svega siromaštvom, gubljenjem radnih mesta… Naš čovek živi u stresu, jer je pre svega socijalno ugrožen. Znači, te bolesti nisu duševna oboljenja, već su stanja koja trajanjem podrivaju zdravlje ljudi. A posledice su – visok krvni pritisak, glavobolje, nervoze, pobačaji, nesanice, infarkti, čirevi u stomaku… Te pojave bile bi smanjene kad bi stanovnici Srbije imali obezbeđenu egzistenciju i kad ne bi morali da strahuju od sutrašnjeg dana.
• Kako biste definisali naše duhovno stanje?
– Ako mislimo na naš identitet, na kulturu, zajedničke vrednosti jesu donekle ugrožene i urušene. I zamagljene su pod uticajem nekih drugih pristiglih iz stranih kultura, drugih zemalja. Otuda je nastala zbunjenost u prihvatanju i primeni tih vrednosti, a negde ima i haosa i nesnalaženja. No, ono što je bitno, naše vrednosti nisu nestale.
• Niste pomenuli tradiciju, a upravo nju neki analitičari smelo optužuju za brojne nedaće koje su nas zadesile?
– Naprotiv, imamo jak koren, jako stablo te naše tradicije bez koje ne bismo imali ni početka ni kraja. Naša tradicija je konstruktivna i čovečna: ona ne prenosi zlo, već samo dobro i uzdiže nas i znad svakog zla. Ipak, pitanje je trenutka kada će prevagnuti kod svih pozitivno mišljenje o našoj tradiciji i našim vrednostima.
Glavom o zid
• Kako objašnjavate i činjenicu da smo kao nacija uvek bili u nesporazumu sa svetskim moćnicima?
– U kritičnim i sudbonosnim situacijama nismo išli razumom, već osećanjima. I što je još gore, vodili su nas državnici bez izražene političke veštine. A uvek je u našem narodu bilo pametnih i sposobnih ljudi. Nisam siguran da i danas nije drugačije.
• Otkud onda toliki zločini počinjeni u poslednjem građanskom ratu?
– Potencijal za činjenje zločina postoji u svakoj naciji, narodu. U svakoj zajednici ima određeni procenat neprilagođenih pojedinaca i manjih grupa nesposobnih da organizuju život na principima građanskih normi, a neki nisu imali ni psiholoških kapaciteta da podnesu lomove. Takvi su se osećali bespomoćno, zapadali u očaj i potom kretali u razna bezumlja. Dakle, ni u tim zločinima srpski pojedinci nisu se razlikovali od sličnih iz redova drugih naroda.
• Neki susedni političari i danas pokušavaju pojedine srpske zločince poistovetiti sa celom nacijom?
– Kao nacija, sigurno nismo skloni devijacijama. Otuda nismo nikakav izuzetak. Ništa nismo posebno, niti smo u činjenju nešto učinili posebno. Ali jesmo živeli u nesrećnim okolnostima u kojima je sve bilo okrenuto naopačke, a koje su omogućile pojedincima da krše norme pod izgovorom „sve je dozvoljeno samo da se preživi“. Pod teškim socijalnim nesrećama krajem 20. i početkom 21. veka satrli smo moral i jednog trenutka bili smo blizu gubitka svih društvenih vrednosti. Bili smo svedoci gotovo kolektivnog cvetanja kriminala. Sve se urušilo: porodica, škola, vojska, policija, zdravstvo, prosveta, crkva…
• Kako smo dospeli u takvo moralno beznađe?
– Zbog dezorganizacije društva i države, zbog gubitka efikasnosti u društvenom upravljanju, u slabljenju društvenih institucija. To je dovelo do širenja negativnih pojava, nemorala je bilo svakim danom sve više. Isplivali su bahati, primitivni, drski, ne zato što smo psihički oboleli, već zbog toga što nije bilo efikasnog suzbijanja kriminala.
• Zašto nam se i danas natura osećaj samokrivice i izopštenosti?
– Obe stvari su dobre priče, ali one služe isključivo za manipulisanje. Pojedince možete sresti s osećanjem ostavljenosti, ali takvo kolektivno ili nacionalno osećanje ne postoji. Srbija ima prijatelje koji hoće da joj pomognu i nije ostavljena. Možda ti prijatelji nisu dovoljno jaki ili mi nismo dovoljno umešni da im priđemo. Postojali su pojedinci i države koje su nam pomagale u vreme najžešćih sankcija i NATO bombardovanja.
• Gde smo sada posle svega preživljenog?
– Vidne su promene. Vraćanje religijskim vrednostima je pozitivan pomak kod širih slojeva. Ne kažem – biti religiozan je izlaz, ali to je deo naše vekovne religijske kulture. Oslanjanjem na tu tradiciju sigurno idemo ka duhovnom izlazu. Taj proces je u toku, a tradicija je u našim domovima. Ne zaboravite da nam je naša crkva čuvala identitet deset vekova. Uz to imamo pametne, razumne, obrazovane ljude koje dnevna politika u dobroj meri još zaobilazi.
• Zašto onda državu ne vode oni najsposobniji?
– Još nemamo dovoljne otvorenosti za sposobne. I dalje se guraju podobni, upotrebljivi, poslušni… Još je prisutna kumovsko-mafijaška logika koja forsira najagresivnije. Tako je uvek bilo u kriznim situacijama, mudri su dolazili na čelo samo u fazama izlaska iz krize.
• Da li još živimo u iluzijama?
– U moru problema s kojima smo se saživeli jeste i taj što još nemamo razvijenu svest o sebi, a ni kritičko mišljenje. I dalje biramo za vođe one koji nam daju najslađa obećanja, ona jesu nalepša, ali su i najneostvarljivija. Dakle, i dalje pristajemo na slatke prevare. Volimo da čujemo nešto lepo o sebi, a posle… Iluzija se moramo otarasiti što pre.
