Davne sedamdesete kada se iz ovih naših pasivnih krajeva odlazilo na rad u inostranstvo, obreo sam se i ja, počinje svoju životnu priču Milutin Miloradović iz Šetonja, mesta sa 2.500 stanovnika od kojih je preko 2.000 na radu u inostranstvu.
– Moje komšije su već bile u Austriji, pa sam se sa jednim od njih uputio preko granice i odmah se zaposlio u nekoj građevinskoj firmi gde je bilo mesta za pridošlice bez znanja jezika. Kada je sezona zidanja prošla dobio sam posao u livnici, ali zbog veoma teških uslova i otrovnih isparenja tu se nisam dugo zadržao već sam prešao da radim kao perač sudova u jednom od mnogobrojnih hotela u Inzbruku – seća se Milutin kome se posle godinu dana pridružila i supruga Jelica.
– Zajedno smo radili u hotelu, ali ja sam u slobodnom vremenu počeo da izučava mesarski zanat kod privatnog kasapina Veksembergera, koji je imao kasapnicu u blizini njihovog stana. U početku sam radio bez novčane nadoknade a kako sam brzo izučio veštinu ovog zanata, gazda mu jeponudio radno mesto – priča naš sagovornik koji je 1997. godine iznenada rešio da se vrati u rodno mesto, otvori klanicu i postane svoj na svome.
– U radnju i uvoznu opremu uložio sam preko 300.000 evra, ali sam na dozvolu čekao više od dve godine. I, verovali ili ne, radnju sam otvorio na sam dan bombardovanja Srbije – 23. marta 1999. godine!
Bio je to ujedno moj i najsrećniji, ali i najtužniji dan. Ipak, danas nemam razloga da se požalim, posao dobro ide, a ko voli da radi – zaradiće i u Austriji i u Srbiji – uveren je Milutin Miloradović.
