On zna sve o kafi. Kakve vrste postoje, gde raste, koja je najbolja, kakvi su optimalni uslovi za uzgajanje, od kada je i zašto ljudi piju, ko su najveci svetski proizvodaci a ko uvoznici, koliko košta na bilo kojoj od svetskih berzi, svakog trenutka. Da je izabrao suncokret, znao bi sve i o njemu.
Dragan Eric predsednik i vlasnik kompanije „Inter Dedra trejd“, poznatiji od oktobra prošle godine po robnoj marki „intermeco“ kafa koju je stvorio, ima 36 godina, suprugu i troje dece i koracima od sedam milja ide ka svom cilju – da Jugoslavija postane izvoznik kafe! Da prodajemo svetu proizvode cija je finalna obrada izvedena kod nas, u kreaciji i radom naših ljudi. Nešto kao Švajcarci.
– Moj san je da prodam prvi kilogram kafe u Americi, u ambalaži koja je u potpunosti jugoslovenski proizvod, sa utisnutim simbolom beogradskog „Pobednika“ – kaže Dragan Eric, u razgovoru za „Politiku“, otkrivajuci deo svog životnog i poslovnog puta.
Pocetak
Možda savremene bajke i postoje. Samo ih mi, pritisnuti svakodnevnim problemima, ne primecujemo. A covek koji je pre desetak godina bio pred teškim egzistencijalnim problemima, uzeo je za svoju devizu pristup: „Imam problem? Dobro. Hocu što pre da ga rešim da bih posle mogao da rešavam neke druge probleme“.
Takva duhovna deviza je Draganu Ericu nekoliko godina kasnije zaista donela mnogo monetarnih deviza a njegov profesionalni život pretvorila u modernu bajku koja izgleda prilicno nestvarno, iako je autenticna.
Kroki za sliku o životnom putu vlasnika kompanije „Inter Dedra trejd“ mogao bi da izgleda ovako. Roden je u obicnoij radnickoj porodici. Život na rate, letovanje na kredit u Crnoj Gori. Skromno odrastanje u beogradskom predgradu Železnik. Završava srednju mašinsku školu. Stipendista fabrike „Ivo Lola Ribar“ na višoj mašinskoj. Odlazi u vojsku. Zaljubljen u avione. U dvadesetoj godini oštar rez sudbine: umire otac, nekoliko godina potom i majka. Postaje staratelj devet godina mladem bratu. Zapošljava se u „Loli Ribaru“. Svakih šest meseci piše izveštaj centru za socijalni rad o tome kako prehranjuje, odeva i školuje brata. Potom prelazi u Beogradski vodovod. Primanja – solidna, godine 1989. plata – 1.500 maraka.
– Imao sam tada 24 godine i želeo sam da napredujem na poslovnom planu. Poceo sam da razmišljam o kafi. U to vreme, u periodu liberalizacije ekonomskih odnosa u vreme Ante Markovica, privatne pržionice kafe nicale su kao pecurke. Hteo sam da udem u posao, mislio sam da „imam novac“ zato što sam imao nešto uštedevine i od prodaje starog „moskvica“. Oko 12.000 maraka – prica Dragan Eric.
Tako je, preko oglasa, kupio mašinu za prženje kafe od domacih proizvodaca iz Vrnjacke Banje, koja je koštala oko 9.000 marka. Preostali „kapital“ uložio je u kupovinu sirovine, to jest kafe. Nekoliko godina potom prodavao je kafu u zrnu, uredno pakovanu u celofan, sa deklaracijom, u kesici zatvorenoj na obicnoj kucnoj varilici – aparatu. Lokacija za prodaju – tezga na jednoj od manjih beogradskih pijaca. Tako je bilo sve do 1993. godine, do hiperinflatornog haosa i kraha domace ekonomije, kada se u jednom trenutku ispostavilo da mu je jevtinije da kupi Ce kafu (jer su se cene sporije menjale nego na ulicnom tržištu) i da je preprodaje, nego da uvozi sirovu kafu, prži i prodaje. Apsurd. Ne, to nije pravi biznis.
Berza
– U poslu sa kafom otkrio sam zakonitost da je u prednosti onaj ko ima velike zalihe sirove kafe koju je kupio kada je bila na berzi najjevtinija. Onda je prodaje kontinuirano i ne pogada ga skok berzanskih cena. Te 1993. godine preuzimam rizik: prodajem dedin stan (moji roditelji nikada nisu dobili društveni stan) za 35.000 maraka i sa suprugom koja je bila u osmom mesecu trudnoce odlazimo u podstanare. Sav novac, uz saglasnost brata (koji se tada školovao u Sremskoj Kamenici) ulažem u kafu. Kupujem ogromne kolicine sirove kafe i pocinjem da snabdevam male pržionice – prica Dragan Eric.
Da li je tada imao srece?
Cini se da jeste. Prvi put, posle niza godina, dogodilo se da je u Brazilu mraz rano „obrao“ kafu pa je desetkovanom rodu cena na berzi vrtoglavo rasla. Eric je tada vec imao svoje prve zalihe jevtino kupljene kafe.
– Kao berzanski artikal, kafa je najpodložnija fluktuaciji cene. Shvatio sam da se na kafi ne zaraduje švercom tog artikla, kako mnogi misle, vec spekulisanjem berzanskom cenom. Bar jednom, a obicno dva puta godišnje, cena kafe na berzi pada i vrtoglavo raste. U maloprodaji, na tržištu, kupci to najcešce ne primecuju. Ali, kompanije za preradu kafe zaraduju samo kada je kupe po niskoj ceni. Dogodilo se, recimo, da je pocetkom 1993. godine kafa koštala 900 dolara po toni pa je do 1995. godine dostigla 3.000 dolara po toni a 1998. godine cak 4.000 dolara. Važno je, dakle, znati kad treba kupiti kafu – objašnjava Dragan Eric, i dodaje da, na primer, u ovom trenutku kafa na berzi košta oko 850 dolara.
– Uspešan i brzi razvoj kompanije „Inter Dedra trejd“ (Dedra je skracenica od imena Dejan, Draganov brat, i Dragan) nastavljen je od pomenute 1993. godine do danas. Sada je to sistem u kojem radi oko 250 ljudi, prosek starosti je 27 godina, ima sedam preduzeca u Srbiji i cetiri u inostranstvu. Od oko 38.000 tona kafe koliko Jugoslavija uvozi, oko 11.500 tona uvozi Ericeva kompanija. Nikada nije prošvercovao ni nelegalno uvezao ni gram kafe. Njegovi strucnjaci rade citave analize i istraživanja o poslovanju kafom u zemlji i dostavljaju ih nadležnim državnim službama. Za takvu dokumentaciju dobijaju pismo zahvalnosti.
Planovi
Pre tri godine formirao je Jugoslovensku asocijaciju za specijalne vrste kafe (JACK) koja okuplja velika, srednja i mala preduzeca u Jugoslaviji koja se bave uvozom ili prometom kafe. Pored postojecih 2.500 metara kvadratnih poslovnog prostora u zemlji i 3.000 u inostranstvu, kompanija IDT sada gradi još 6.000 metara kvadratnih poslovne zgrade u Zemunu. Osim uvoza i distribucije kafe, kao osnovne delatnosti, sistem IDT izvozi softverske pakete, poljoprivredne proizvode, mašinsku opremu. Uz „intermeco“ program IDT sistem je postao generalni zastupnik i distributer italijanskih mašina za espreso kafu „Cimbali“.
Dragan Eric ne živi u vili na Dedinju, kao statusnom simbolu ovdašnjih bogataša, i nema auto sa tamnim staklima. Nastoji da živi normalnim, obicnim životom sa svojom petoclanom porodicom. Živi u stanu od 90 kvadrata u centru Beograda.
Nije na listi ekstraprofitera. Nikada nije koristio ni primarnu ni sivu emisiju novca. Ericeva kompanija imala je prošle godine obrt kapitala od 30 miliona dolara a ove godine bi trebalo da se to poveca za još 20 miliona dolara. Nikome nije dužan. Naprotiv, njemu duguje država. Duguju mu tri miliona dinara ili 100.000 maraka. Taj dug je napravljen još maja prošle godine kada je tadašnji direktor uprave Carina Mihalj Kertes samoinicijativno podigao tokom šest dana devizni kurs za carinsku naplatu. Potom je kurs vracen na raniji nivo, ali pare koje su pokupili nisu vratili. Voden je i sudski spor i doneta je presuda u korist kompanije IDT koja ceka da joj nove vlasti vrate dug.
Koliko vredi kompanija „Inter Dedra trejd“?
– Ne znam tacno. Baš ovih dana prikupljamo ponude da neka konsultantska kuca obavi procenu – kaže Dragan Eric.
Taj izveštaj ce, nesumnjivo, biti nešto posebno za vlasnika i za njegovu porodicu. U njemu ce se naci matematicki, finansijski i revizorski ugao njegove životne price. Ericeva kompanija je svojevrstan dokaz da je i u najvecoj ekonomskoj krizi koja je zahvatila ovu zemlju, u prošlih deset godina, bilo moguce da se stvori uspešna privatna firma sa minimalnim sopstvenim kapitalom, ali sa vizionarskim rizikom. I tu nije kraj.
