Peva nam Miloš Bojanić: „Što me pusti, što me pusti, da lutam po svjetu“. Pita Bojanić našu Bosnu. Da, ima nas svugde u belom svetu, iz svih krajeva, a čini mi se posebno iz Bosne. Valjda bi odmah mogla ona šaljiva pitalica: Zašto ima Bosanaca svugde u svetu? Odgovor: Odu, pa ne znaju da se vrate.
Bilo kako bilo, šala je šala i u šali ima šale, kaže se u narodu. Nas je ekonomija i ostale prilike ili neprilike rasejala daleko, po celom svetu.
Jedan od nas je i naš sapatnik, naš čovek koji se ceo život pekao na istoj vatri kao i mi drugi (komotno mogu da ga poredim sa mnom jer je ceo život radio na građevini kao i ja, pisac ovih redova, a tako i sa mnogim drugim ljudima ove blagoslovene zemlje koju Australijom zovemo).
Elem, hoću da odkucam nekoliko reči o Milošu, ali ne o Milošu Bojaniću nego o Milošu Marjanoviću. Kako se lepo peva pesma: „Hej, Miloše, ne bi bilo loše da ja i ti prestanemo piti“, mada naš junak i junak ove priče, Bogu hvala, nije nimalo odan alkohol. Ali, pesma je pesma.
Miloš živi godinama u Sidneju. Tu je dosta njegovih rođaka, komšija iz Bosne, poznanika, pašenoga ili pašanaca, itd.
Miloš se rodio pre sedamdeset tri godine u Kmećanima kod Banja Luke, bolje reći kod manastira Gomionice. Gomionica je čuvena, a posebno po manastiru u kome je Miloš kršten i venčan pre 50 godina, sa Borkom. Devojačko prezime Borkino je Milaković.
I Borka je tu i krštena i išla u školu i venčana sa svojim dilberom Milošem, pa postade Marjanović.
Mic po mic, Miloš služi armiju, na granici sa Albanijom. Tako da se odužio državi, a veli nam Sveto pismo Novog zaveta: Bogu Božije, caru carevo.
Miloš se zapošljava na brodu i radi preko četiri godine. Posle ga sreća nosi u Austriju, kao i mnoge druge u ono vreme, vo vremja ono. I tamo radi oko četiri godine.
U Austriji im se rađa sin Goran. Zatim odlaze u Australiju.
Slave svetog Jovana
U Australiju stižu 1974. godine. Tu im se rađa mlađi sin Zoran. Na Miloša i Borku ne mogu da se odnose stihovi iz narodnih pesama – „I lijep su porod porodili, dvije kćeri i četiri sina“. Oni imaju samo ova dva čestita sina.
Miloš radi na građevini, kako rekoh, vozi mešalicu-kamion, te se betonira po Sidneju zahvaljujući mnogima, pa i Milošu. I Borka je radila celo vreme. Decu su pazili, pored čestitih roditelja Miloša i Borke, i prijatelji, rođaci…
Kupili su staru kuću i sa Božijom pomoći je otplatili. Nije to lak posao, ali tako se mora. Niko od nas nije kupio kuću za suv, tj. gotov novac nego na kredit. (Vidi momka, vidi mu kaputa, sve na kredit moja rano ljuta, pevale su devojke u Bosni).
Kad se prikupilo snage ekonomske onda je stara kuća porušena i napravljena je nova na istom mestu, placu. Kuća je odlična, na sprat. Ma, svaka crta ima posebne čari i svoje lepote, a ja kao dugogodišnji zidar, a sad građevinski poslovođa – bilder, imam sluha za to, te se mislim – ovaj Miloš ima njuha za sve.
Kad je došlo do zla u Otadžbini, tj. građanski rat, Miloš i Borka dovode rodbine kao izbeglice i koliko-toliko pomažu ih. Neka svoga do sinjega mora.
Pre desetak godina sam odlazio kod njega i igrali smo u njegovoj kući bilijar. Tukao me k’o ništa. K’o Panta pitu. I tad sam video da ima smisla za mnoge i mnoge stvari. Svakako da sam mu i obavljao molitve u domu. Miloš i Borka slave svetog Jovana Krstitelja, a u Bosni se peva: „Najlepših je u godini dana od Božića do svetog Jovana“. Slavska ikona i sve ostalo oslikava čoveka koji je odrastao u domaćinskoj kući i pored čuvenog manastira Gomionice.
Uzgaja i banane
Pre godinu dana sretoh ga u varoši i pitam koliko će još tu da bude, da bih mu doneo knjigu na poklon. Sačekao me, otišao sam kući peške, nije bilo daleko. Posle kad sam ga pitao valja li knjiga, rekao je da valja. Da li iz učtivosti, ne znamo. Ostavljamo za kasnije.
Uslikah baštu i kuću. Uslikah sliika sa unučićima. Sve ovo govori da je Miloš sa Borkom ljudina, ljudina.
U bašti uslikah rotkvu. Često mi donese, te se podsetim na dane provedene u Bosni. Toga je bilo vazdan. Kad smo kod Bosne… Pričam ja vladici Irineju kako sam nedavno doneo sa Tasmanije divljeg meda, kako je isti onaj što su ga naše pčele proizvodile u Bosni i kako me mnogo, mnogo podsetio na Bosnu.
Veli prota Perić: „Vladiko, možeš da isteraš Bosanca iz Bosne, ali Bosnu iz Bosanca ne može nikako“.
Ima u bašti banana. Iako banane vole toplo, a strmo zemljište, da često dođe kiša i da voda dole, da se ne zadržava, živeo sam u Kvinslendu te znam, kod Miloša banane dobro uspevaju, kao i sve drugo. Šta drugo?Masline, bude oko 80 kg godišnje, dok banana zna da bude i po 120 kg. Koprive, daje nam kopriva te nas želja mine i sa te strane. Tu je limun, tu je rotkva, ma sve samo tako. Ima i smokava, što bi rekao Dalmatinac – smukava.
Ne prilazi blisko…
Iz bašte uslikah kuću. Namerno uhvatih i sporednu kuću jer znam da je to dom Miloševog sina Gorana. Kuća je još raskošnija od Miloševe, a tako i treba.
Kad je car Lazar podizao sebi zadužbinu, manastir Ravanicu, mali sin njegov Stefan Lazarevic je rekao: „Kad ja budem gradio sebi zadužbinu, biće veća od ove“. I podigao je manastir Manasiju, daleko grandiozniju od Ravanice. Tako je Goran podigao veću kuću od očeve kuće.
Zoran ima kuću u Hrstvil, što je samo četiri kilometara od Arnklifa gde žive Miloš i Goran. Oba sina Miloševa i Borkina imaju supruge Makedonke. Vrlo su dobre domaćice i sve za pohvalu. Oba sina imaju po troje dece i svi se bave sportom, i to fudbalom. Dakle, Borka i Miloš do sada imaju šestoro unučadi, Bog da ih poživi.
Neka nam požive Borka i Miloš zajedno sa porodom, prijateljima, kumovima, komšijama iz Bosne i iz Sidneja, a imaju ih i svi su im dobri prijatelji.
Znaju Miloš i Borka onu narodnu – „Budi dobro sa komšijom, ali ne razvaljuj ogradu“ iliti: „Ne prilazi blisko, ne klanjaj se nisko“. Sve u granicama.
Tako je meni lako da napišem, tj. otkucam nekoliko reči o dobrim ljudima kakvi su Borka i Miloš i drugi. U stvari, i nema loših ljudi, a kamoli Srba. Svi Srbi su dobri i radi ovoga i radi onoga, a i što su brate deca svetoga Save srpskog.
Molitvama svetoga Save srpskog, Gospode Isuse Hriste Bože naš pomiluj nas! Amin.
Milošu oda
Miloš junak, al nije Obilić
Miloš junak, al je Marjanović
Miloš junak ceni familiju
Familiju i Australiju
Još na srcu drži i Srbiju.
Kako junak? Otkud mi to znamo?
Znamo, znamo kad sve pogledamo
Kako živi, kako kuću vodi
Domaćinstvo i poslove redom
Malu crkvu, to jest porodicu
Pravi gorštak ničeg se ne boji
Sam pobedu za pobedom broji
Diže decu, a sad unučiće
Krsno ime slavi u veselju
Za to ima naročitu želju
Da ga Jovan Prorok blagosilja
Da je kuća puna izobilja
Uspeo je u svemu ovome
Hvala Bogu, hvala jedinome!
Чланак Zlatne ruke dece Gomionice се појављује прво на Vesti online.
