“Zašto smo voleli SFRJ”: Dragi naši, puno sreće i veselja u…

Slanje novogodišnjih čestitki u socijalizmu bio je važan i složen ritual.

Tri nedelje pre praznika Crnogorci na studijama u Beogradu (bila je reč o ozbiljnom poslu i velikim parama, zato oni) postavljali su svoje tezge sklepane od letava i najlona u centar grada, a konkurencija je na svoju robu izlagala na prevrnutim kartonskim kutijama.

Osnovna podela čestitki bila je na “bez” i “sa” kovertima, obavezno belim. “Bez” su bile u formi razglednice: na jednoj strani crtež ili fotografija, na drugoj prostor za poruku i za adresu.

Poštarina za njih bila je minimalna, a motivi ilustracija kretali su se u širokom rasponu od karikatura pijanaca sa crvenim nosevima koji grle bandere, preko razigranih golišavih lepotica (i jedni i drugi sa kupastim kapicama, obavezno!) preko jelki u svim varijantama do idiličnih snežnih pejzaža sela…

Čestitke sa kovertima bile su formalnije, i skuplje. Na spoljašnoj strani preklopljenog kartona nalazila se ilustracija, a poruka se pisala na unutrašnjoj, desnoj.

Posebnu podvrstu ovih predstavljale su čestitke isečene tako da su prilikom delimičnog rasklapanja postajele trodimenzionalni objekti sa Deda Mrazovima, jelkama ili sličnim motivima.

Koverte su omogućavale i da čestitke do pošiljaoca stignu ukrašene zalepljenim šljokicama zlatne i srebrne boje.

Osamdesetih su se na tržištu pojavile i Unicefove čestitke sa dečjim crtežima kao motivima. Iako su bile prilično turobne, smatrane su odmakom od kiča, i kao takve idealne za čestitanje Nove godine razrednom starešini ili nastavnici srpskog…

Drugi deo ritauala bilo je ispisivanje, ali je njemu prethodilo namenjivanje – koja će kome ići. Odluku o tome bespogovorno je donosila majka, a otac je energičnim potezima penkala ispisavao čestitke porodičnim prijateljima.

serijal SFRJ, SFRJ tekstovi, zašto smo voleli SFRJ, SFRJ, SFRJ novogodišnje čestitke Izvor: Arhivska fotografija

Rodbini je, čim nauči slova, počinjao da piše stariji sin. Prethodno je otac lenjirom i grafitnom olovkom iscrtavao linije da mu se redovi ne bi krivili, a onda je izdanak najmlađe generacije, pogrbljen nad kuhinjskim stolom, počinjao mukotrpni posao…

Jer, prosečna jugoslovenska porodica u socijalizmu uoči Nove godine slalala je između dvadest i pedest čestitki.

Kad se mastilo osuši, one pomoćne linije brisane su gumicom, a onda na sve lepljene – lizanjem, nego kako! – marke.

Poklopci koverata u kojima su bile čestitke uvlačeni su bez lepljenja, jer je tako tarifa bila niža.

Čestitke tako spremljene za slanje odlagane su na jednu stranu, da sutra ujutru budu ubačene u poštansko sanduče, a one koje je izdanak najmlađe generacije pokvario previše upadljivim prepravljanjem ili progutanim slovima, prebrojavane su, da sutra bude dokupljeno onoliko koliko treba.

Inače, najčešće se grešilo tamo gde se najviše videlo – u ispisivanju godine koja se čestita. “Srećna Nova 1972. godina”, a treba 1973… Dvojka u trojku i može da se prepravi, ali sedmica u osmicu – ne.

Posebno lepe, originalne, ili čestitke primljene od izuzetno dragih osoba, stajale su zadenute za staklo kredenca, ili prislonjene uz vazu na televizoru, još nedeljama zatim.

Onda smo ih bacali, jer smo znali da će sledeće godine doći nove.

I bilo ih je, ali manje.

Tako smo posle izvesnog vremena potpuno ostali bez dobrih želja, nekako baš kad nam je sreća bila najpotrebnija.

A čestitaka više nema u prodaji…

http://rs.n1info.com/Region/a447980/Zasto-smo-voleli-SFRJ-Dragi-nasi-puno-srece-i-veselja-u.html