“Ljudi koriste samo 10 odsto svog mozga”. To je „činjenica“ koju su gotovo svi čuli — osim što zapravo nije činjenica. To je mit.
Iako aktivnost pojedinih delova mozga varira u zavisnosti od toga šta radimo, ljudi koriste praktično ceo mozak, gotovo sve vreme. Ipak, prema istraživanjima sprovedenim među nastavnicima širom sveta, oko polovine njih veruje da je mit o „10 odsto mozga“ tačan.
Kako takve neistine dospevaju u naše — potpuno iskorišćene — mozgove? Jedan od načina je kroz ponavljanje: što češće čujemo neku tvrdnju ili informaciju, to smo skloniji da joj poverujemo, bez obzira na to da li je istinita.
„Kada smo više puta izloženi istoj informaciji, ona nam deluje istinitije nego kada smo je prvi put čuli“, kaže Sara Barber, vanredna profesorka psihologije na Univerzitetu Džordžija Stejt, koja proučava ljudsko pamćenje i procenjivanje istinitosti.
“Iluziona istina”
U njenoj oblasti ovo se naziva „efekat iluzorne istine“, piše magazin Tajm.
U eri internet dezinformacija i teorija zavere, istraživanja ovog fenomena postala su intenzivnija i značajnija. Dosadašnji radovi dosledno pokazuju da što smo više izloženi istim lažima ili izmišljenim tvrdnjama — na društvenim mrežama, televiziji, u razgovoru s prijateljima ili bilo gde drugde — to nam one deluju istinitije.
U studiji objavljenoj 2021. godine u časopisu Cognition Research, Barber i njen kolega otkrili su da se najveći skok u percepciji istinitosti događa kada neku tvrdnju čujemo drugi put. Iako se efekat nakon toga smanjuje, svako novo ponavljanje dodatno jača osećaj da je tvrdnja legitimna.
To ipak ne znači da će neka tvrdnja, ako je dovoljno puta čujemo, automatski preći iz „lažne“ u „istinitu“.
Doživljaj i verovanje
„Postoji razlika između doživljaja istinitosti i stvarnog verovanja“, kaže Barber. „Nije reč o tome da ćete iznenada početi da verujete u nešto samo zato što to stalno slušate, ali ponavljanje može učiniti da informacija deluje manje lažno.“
Može se zamisliti skala na kojoj se na jednom kraju nalazi potpuno verovanje, a na drugom potpuno neverovanje. Što češće nailazimo na neku tvrdnju, ona se postepeno pomera ka strani „verovanja“ — čak i ako nikada potpuno ne pređe granicu.
Barber kao primere navodi zdravstvene dezinformacije i obmanjujuću političku propagandu koje se često ponavljaju na internetu. Što češće ljudi nailaze na iste netačne tvrdnje — naročito kada su pomešane sa objavama prijatelja, legitimnim vestima i drugim pouzdanim sadržajem — one deluju manje ekstremno i dobijaju na prividnoj verodostojnosti.
“Lakoća obrade”
Postoji nekoliko mogućih objašnjenja za efekat iluzorne istine. Najčešće se pominje koncept koji kognitivni psiholozi nazivaju „lakoća obrade“.
Ideja je da mozak lakše obrađuje informacije koje je već ranije video ili čuo, a tu lakoću podsvesno povezuje sa istinitošću.
„Ako se pogleda iz perspektive prenošenja informacija usmenim putem — što je oblik prikupljanja dokaza koji ljudi koriste od davnina — onda ima smisla da više verujemo stvarima koje često čujemo“, kaže Šona Bouz, docentkinja psihologije na Univerzitetu Alabama u Hantsvilu. „Nažalost, to danas ne funkcioniše najbolje u načinu na koji konzumiramo informacije.“
Bouz i Lisa Facio sa Univerziteta Vanderbilt objavile su u januaru studiju koja je pokazala da efekat iluzorne istine utiče na verovanje u teorije zavere isto kao i na obične trivijalne informacije.
Njihovo istraživanje pokazalo je i da ni sklonost ka teorijama zavere niti dodatno promišljanje o istinitosti tvrdnji ne umanjuju uticaj ponavljanja.
Nema neke razlike
Drugim rečima, čak i ljudi koji nisu skloni teorijama zavere i koji pažljivo razmišljaju o informacijama koje dobijaju ostaju podložni ovom efektu.
„Proučavam individualne razlike — odnosno načine na koje se ljudi razlikuju i kako bi te razlike mogle da smanje uticaj lažnih informacija — ali kod efekta iluzorne istine te razlike kao da nisu važne“, kaže Bouz. „To što je neko racionalniji ili skloniji analitičkom razmišljanju ne menja mnogo.“
„Nije kao da ćete, ako stalno slušate da je Zemlja savršeni kvadrat, početi da mislite da je to istina“, dodaje ona. „Ali će vam to delovati malo manje neverovatno nego ranije.“
Nažalost, sama svest o tome da efekat iluzorne istine postoji ne pruža veliku zaštitu od njega, kaže Bouz. Jedina prava zaštita jeste smanjenje izloženosti lažnim tvrdnjama i teorijama zavere.
To može značiti ograničavanje vremena provedenog na sajtovima i platformama koje šire dezinformacije i neistine. Još bolje rešenje, smatra ona, bilo bi da društvene mreže i drugi izvori informacija ulože više napora u promovisanje tačnih informacija i suzbijanje širenja lažnih vesti.
„Dokle god algoritmi zatrpavaju naše društvene mreže lažnim sadržajem, svi smo ranjivi“, zaključuje ona.
