Zanimljivosti

*
ESEJI

NEKOLIKO REČI O PESNICIMA U STRIPU

Za mene, koji cenim, iz subjektivne perspektive vlastitoga sopstva ― naprosto jer sam za njihove izraze najprijemčiviji ― likovnu umetnost koliko i književnost, crtež koliko i pesmu, međuratni period, doba takozvane Prve Jugoslavije, ostaje, na polju intermedijalnih ostvarenja, neprikosnoveno. To je zlatna riznica nasumičnih, slučajnih otkrića koji nas ozaruju, i blešte u nama, zadugo, i pošto smo sklopili knjigu, i pošto smo ostavili u stranu slikovnicu. To je doba potpune transgresije svih mogućih kanona i vreme sjajnog preplitanja žanrova visokih i niskih, kompleksnih i primarnih, često rađene u cilju čiste zabave, no zabave koja stvara bujicu novih značenja i novih percepcija stvarnosti. U kontekstu tih, za ono vreme, novih postupaka, intermedijalni susreti groteske i pesništva tu nisu najmanje začuđujući. Začudnost pre leži u tome što taj sloj umetničkog izražavanja još nije dovoljno istražen kod nas. Jer, iako imamo vrsne preglede međuratnog pesništva, slikarstva i stripa, retko ko je od kritičara istraživao njihova međuprožimanja. I kada se to dešavalo, često je bivalo reč o nehotičnim susretima.

Naporedo sa živim bujanjem stripa i naglim razvitkom grafičkog izraza u onovremenim javnim glasilima, međuratne godine prošloga veka takođe predstavljaju dinamično i osobeno razdoblje srpske i južnoslovenske karikature. Jedan od najvrednijih radova svoje vrste, izdanje sabranih dela Radeta Drainca (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1999) G. Tešića, priređivački rad čiji gigantizam, istraživalačka upućenost i uređivačka prilježnost je posve osoben izraz talenta, upornosti i duhovne snage u nas, ovaj maestralni umetnički portret Rake Drainca njim samim (a u režiji Gojka Tešića), istovremeno otkriva (zlatni period naše štampe!), pored samog pesnika onakvog kakvog ga do sada nismo mogli sagledati, i elemente onovremene kulture življenja, navika i oblika izražavanja u javnom životu u kojima je crtež, od ornamentalno-kaligrafijskih rešenja korica knjiga preko karikatura, do kratkih, minimalističkih stripova, igrao izuzetno značajnu društvenu ulogu. Neretko, duh vremena čini da se naporedo nižu modernistička ornamentalistika, tanano kaligrafijsko rešavanje oblika i proporcija u naslovnim slovima knjiga, s grotesknom likovnom obradom njihovih autora. To je slika raskošnog dendizma skadarlijske boeme (setimo se Tokinovog portreta Tina Ujevića iz romana Terazije), koja je potvrda da i međuratni period polaže temelje rađanju pop kulture kao specifičnog obeležja suštinskih kulturnih kodova druge polovine dvadesetog veka.

Duh te prve, urnebesne, rokamboleskne feljtonističke epohe sav odiše ovakvim vedrim, ironičnim crtežima. Osobito se, listajući tomove sabranih dela Drainca, ističe Konjevodin rad na karikaturi. Tek pošto se upoznamo sa opusom ovakvog crtača, savremeni pesničko-(s)tripovni projekat poput Prostaka u noći Vujice Rešina Tucića ― i pored neoavangardne želje ukrštanja medijske tvorbe ― pokazuje koliko u njemu nedostaje plamteće, emotivne i misaone snage neophodne da bi se pesma i crtež međusobno proželi, osetili, ponajmanje da bi se upili ili nas doista poneli i preobrazili, onako kako to čine radovi međuratnog majstora.

Konjevodini portreti i crteži Drainca i drugih avangardista su živi, snažni, posve osobeni trag prošlosti. Konjevod, slikajući Veljka Petrovića, u crtežu koji kao da je sliven jednim jedinim potezom tuša, daje sasvim plastičan izraz aristokratskom držanju pesnika (visoka, izdužena figura: duga, vižljasta, tanka glava kao u kakva Engleza; kudrava, crna kosa koja prati ritam talasastih nabora sakoa i trag dima cigare koji se gubi u gornjem rubu kvadrata gde utiče i kosa pesnikova ― sve se dakle sliva; te oštar, samouveren, skoro prezriv pogled dendija; leva pesnikova ruka nemarno položena u džep, dok desnom, oslonjen o radni sto ― na kome je nekoliko knjiga od kojih je njemu najbliža otvorena ― ovlašno drži cigaretu). Pošto je dekadencija neizbežna, crtač pridodaje, nad knjigama, tri uvela cveta panula niz tanki ćup. Celi Petrović u jednom crtežu. Ovakva crtačeva humoreskna i psihološka karakterizacija nije mogla naći jačeg izraza do u slikanju životnih mena najosobenije figure ondašnje beogradske književne scene, pesnika i hipnistu Drainca. Drainac, verovatno, stoga ulazi u ovdašnju istoriju literature (devete umetnosti posebno), i kao prvi pesnik koji je, za života, postao junak stripa. Velika čast.

Doista bi se mogao, zamišljenim kolažnim postupkom, sažeti celokupni Konjevodin rad na Draincu i objaviti u zasebnom izdanju. Mislim da bi takva knjiga pokazala u čemu se onovremena karikatura bitno razlikuje od poratne i ― u velikoj meri ― savremene. U doba kada je strip naveliko kretao novim pravcem (ali još bivao snažno uronjen u tkivo nedeljne, novinske štampe), nije moglo biti drugačije no da i karikatura javne ličnosti, pesnika, bundžije i boema bude, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, jedan groteskni, upravo komični biografski pandan njegovoga stvarnog života, i, kao takav, ne manje stvaran od njega (u duhu ovoga, danas bi zreli Koraksov rad ― rad iz devedesetih godina ― bio najbliži izvornoj karikaturi kao grotesknoj, sceničnoj, dramatizovanoj bio-bibliografijskoj građi o pojedinim ličnostima i hronici duha jednog vremena). U Konjevodinim kvadratima pesnik Drainac postaje junak niza burlesknih događaja.

Drainac, u javnosti borbeni igrač u plimi novog književnog naraštaja, vatreni branilac novih shvatanja i ukusa ― u likovnoj preobrazbi Konjevoda naskoro postaje dalek, tragikomični brat blizanac Don Kihota. Pesnikov pegaz, sledstveno, postao je mazga dok pesnik, gledajući odraz svoga lika u ogledalu, vidi prase. On pohodi knjižare specijalizovane za prava devojaka itd., itd… Najposle, kao vrhunac Drainčeve misije preobrazbe sveta javlja se genijalni Konjevodin crtež naslovljen Banket Rada Drainca, grafički zamišljen i izveden po likovnom obrascu slikanja Hristove tajne večere. Umesto gornje sobe, ovde je dat kafanski prostor: Mariju Magdalenu zamenjuje crtež balerine okačen o zid; oko širokog stola sede ili stoje književnici i umetnici; prepoznajemo izrazite figure Vinavera, Crnjanskog, Veljka Petrovića itd… Drainac, svečan i usredsređen, stoji, u središtu scene, s čašom u ruci i nazdravlja: „Uzmite i pijte!“ Drainčeva apoteoza.

Međuratni likovni prostor zahvata književni svet, stvarajući tako, od lutajućih pesnika i boema, grafičke junake ne manje izrazite od papirnatih. Uostalom, nisu li Konjevod i Drainac, zajedno stvarali, 1929. g., izvanredni ciklus „Naši književni portreti“, u kojima se karikatura (čiji je cilj da u jednom zahvatu pera oliči najizrazitiju karakternu i spoljašnju osobinu lika, osobito s namerom da se istakne ili uveliča kakva mana) i kritička anotacija prepliću stvarajući svojevrsne novinarsko-enciklopedijske komične dragulje. Sibe Miličić, prijatelj Crnjanskog, danas zanemareni pesnik, ostvaruje pregnantnu tablu u kojoj je Tin Ujević prikazan kao junak podoban vlastitoj pesničkoj harizmi. Na svega dva kaiša (u svakome po tri kvadrata), prostor kafane postaje epifanijski prostor Ujevićeva proroštva. Stripovna anegdota se dotiče stvarnosti crnohumornom notom koja razodeva paradoksalni položaj pesnika artizma čija su shvatanja i držanje u potpunom raskoraku sa njegovim socijalnim položajem. Ujević je oslikan kao miran, pribran, dostojanstven dendi čiji nemarni pokreti nonšalantnom uverljivošću određuju mesto i položaj drugih. Miličićev crtež je lapidaran, „prost“, neusiljen, „neizgrađen“; likovi i predmeti su dati samo kroz nagoveštaj. Klasičan prelom pruža mogućnost da se kroz svaki pojedinačni kvadrat naglase Ujevićev karakter i snobovsko držanje (1. „Gospodine, za ovim stolom sedi samo jedan čovek“ ― veli junak; 2. „a to ste vi“ ― ispija svoju čašu i prstom leve ruke ukazuje na čoveka koji sedi sučelice njega; 3. „i samo vi“ ― uzima cigaretu iz susedove tabakere i njegovu čašu; 4. „pa da se uverite“ ― u desnoj ruci drži cigaretu dok levom prinosi usnama susedovo netaknuto pivo; 5. „zapalićete mi cigaretu“ ― drži je u levoj ruci, prinosi je susedu koji je zapalio šibicu, pored njega stoje obe, već ispražnjene čaše; 6. „i platićete vi“ ― govori, pred zabezeknutim čovekom, dostojanstveni, odlazeći Ujević).

Gojko Tešić je, radeći na književnosti avangarde, istovremeno iz zaborava vraćao, i nehotice ― ali praćen sjajnom intuicijom ― niz likovnih tvorevina i ponovno ih, sa svojim saradnicima, činio dostupnim široj čitalačkoj publici. Ovaj rad ujedno pokazuje koliko su naoko različiti oblici umetničkog izražavanja srodni i do koje mere su oni suštinski povezani. Kroz osobenu avanturu koju predstavlja listanje sabranih dela Rake Drainca dođe pomisao da živimo u bledunjavo i dosadno vreme. Stripari, u nedostatku imaginacije, trebalo bi da crtaju pisce, slikare, klošare, manijake po palanačkim ulicama i kafanama! Rastrojeni život pisaca je motivski bunar bez dna. Doduše, sve se ovo, o čemu tako dosledno grafički pripoveda Konjevod, dešavalo pre bankarske krize 1929. godine, dok je Tin s družinom još uspevao da od „Moskve“ do „Tri šešira“ niže godinu za godinom, kao u kakvoj kolajni, kafanskog života, ića i pića, na tuđi račun. Jer on se povukao iz Beograda ne toliko radi skandaloznih izjava o kralju i kraljici već pre svega zato što prokažena a ipak neophodna buržoazija, nakon bankarskog kraha, više nije imala sredstva za izdržavanje svojih skadarlijskih luda i božjaka. Nama preostaje listanje tih crteža kao u kakvom ritualnom činu, jer sve što je najvrednije saopštava se i ponovno oživljuje kroz ritual, kroz sakralni obred.

Boris Lazić | Letopis Matice srpske, knjiga 492, decembar 2013.