*
VOJISLAV KARANOVIĆ:
PESNIČKA REČ JE ČUVAR PROMETEJEVE VATRE
Poezija afirmiše ličnost, individualno postojanje, ne pristajući da čovek bude sveden na delić nekog mehanizma. Pesnička reč je put u carstvo mašte, a iz tog carstva, uprkos željama ideologa svih vrsta, čovek nikad nije u potpunosti prognan, kaže pesenik Vojislav Karanović, dobitnik Zmajeve nagrade matice srpske
Za proteklih 59 godina, koliko Matica srpska dodeljuje Zmajevu nagradu za poeziju, ovo priznanje je steklo ugled i reputaciju najvažnijeg. Žiri gotovo da i nije grešio, i mada se svake godine odaberu autor i pesnička knjiga, nagrađuje se celokupno stvaralaštvo. Ovogodišnji laureat je Vojislav Karanović (Subotica, 1961), pesnik iz Beograda koji u stvaralačkom opusu ima i eseje, radio-drame i prevode sa engleskog. Objavio je devet knjiga poezije, a nagrađena je prošlogodišnja — „Unutrašnji čovek“, u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ i Kraljeva. I u ovoj i u prethodnim knjigama, Karanović se bavi ispitivanjem mogućnosti pesničkog jezika. Za to je dobio sve relevantne književne nagrade u Srbiji, njih desetak, a Zmajeva je kruna tog niza.
Zmajeva nagrada MS je najuglednije domaće priznanje za poeziju. Kakav je osećaj biti u društvu autora koji su ispisali ili još uvek ispisuju najbolje stranice istorije srpske književnosti, pitali smo laureata?
■ Književna priznanja sam od samih početaka svog pisanja pokušavao da doživim na način bliži samoj avanturi stvaranja pesme. Verovao sam da ako neko na ovaj način izdvoji moju poeziju, i time je preporuči čitalačkoj pažnji drugih, da to mora biti plod čitalačke radosti. A to osećanje vrlo je blisko osećanju koje prati nastanak pesme. Ta čitalačka radost jeste zapravo odgovor na radosno uzbuđenje koje prati nastanak pesme, odgovor koji osnažuje veru u poetsku reč. A svakako je lepo, godi vam i čini čast, kada vas dovedu u vezu sa pesnicima kao što je Jovan Jovanović Zmaj, i kada se nađete u društvu dobitnika ovog značajnog priznanja. Zmajeva nagrada je zaista stekla veliki ugled. Tome je doprinelo ime pesnika koje nagrada nosi kao i značaj institucije koja nagradu dodeljuje.
Kako i kada ste počeli da pišete poeziju? Čiji sud vam je najvažniji?
■ Dosta rano, negde u sedmoj godini života, napisao sam prvu pesmu. O tom događaju, i o samoj pesmi, postoji pesma u knjizi „Unutrašnji čovek“. Ta prva napisana pesma zvala se „Svako mora nešto biti“, i njen nastanak pratilo je veliko uzbuđenje: zbog toga što sam uspeo jedno svoje osećanje da uobličim u reči, što sam uspeo da nešto kažem o sebi i svetu oko sebe. Nastanak pesme pratilo je i jako osećanje čuđenja. Pitao sam se kako je moguće da tako malo reči, na taj način poređanih, mogu nešto moje da izraze. Verujem da ta vrsta čuđenja i danas postoji kod mene.
Prvi čitaoci mojih pesama, onda kad one već budu za nečije druge oči, uvek su meni najbliži ljudi. Važan mi je njihov sud, a još mi je važnije kako su te pesme doživeli. Napokon, važan mi je svaki čitalac pesama. I to ima veze sa onom radošću čitanja: beskrajno su mi dragoceni svi oni susreti sa mojim pesmama koji nekome mogu da osnaže veru u moć mašte, i veru u reč. Jer istinska čitalačka radost upravo se u to kristališe.
U čemu je snaga poetske reči, gde leži tajna opstanka poezije od pravremena do danas?
■ U svojoj „Odbrani poezije“ Šeli kaže da poezija sa našeg unutrašnjeg vida skida opnu običnoga koja zamračuje čudesnost našeg bića. Ukoliko ovo malo proširimo, pa kažemo da ta opna zamračuje čudesnost sveukupnog postojanja, dolazimo do onoga što čini suštinu pesničke reči. Ona nas budi, ne dozvoljava da unutrašnji čovek u nama zadrema, da utone u bezvoljnost i letargiju. Ne dozvoljava da nama ovlada stanje u kojem bismo stvari samo prepoznavali a ne i zamišljali. Ona nas odvraća od toga da o stvarima samo govorimo, a da se u njih ne uživljavamo. Poezija afirmiše ličnost, individualno postojanje, ne pristajući da čovek bude sveden na delić nekog mehanizma. Pesnička reč je put u carstvo mašte, a iz tog carstva, uprkos željama ideologa svih vrsta, čovek nikad nije u potpunosti prognan.
Zahvaljujući tom budnom pogledu unutrašnjeg čoveka, odnosno gledanju kroz oko a ne okom — kako to kaže Vilijam Blejk u stihovima koje sam stavio na početak svoje knjige — mi zapravo stvaramo sami sebe. Pesnička reč je čuvar vatre, one vatre koju je Prometej ukrao bogovima i doneo čoveku. Ta iskra, prisutna u poetskoj reči, dovodi do unutrašnjeg obasjanja, do skidanja one opne o kojoj govori Šeli, i do pogleda koji nije samo opažanje nego i stvaranje.
Šta nam poručuje „Unutrašnji čovek“, do koje mere ste ovoga puta dopustili da život uđe u vašu poeziju?
■ Do one mere do koje sam uspeo sam da se otvorim, i približim životu. Distanca je potrebna zbog spoznaje, ali blizina je neophodna, jer bez nje nema doživljaja. A doživljaj je ono što čini, što stvara čoveka. Ukoliko onaj koji stvara pesmu sam nije otvoren, ukoliko ne dopusti da u njega život nesmetano ulazi, i ako se sam ne okrene svetu, teško će stvoriti poeziju koja će biti vredna i nekom drugom osim njemu samom. Zmaj je jedan od pesnika koji nas lepo podseća na značaj i potrebu te otvorenosti.
U knjizi postoji pesma „Stvaranje“ u kojoj se ponavlja stih “Čovek stvara čoveka“ i on, pored ostalog, sugeriše da čovek stvara sam sebe tako što stvara svet oko sebe ali i svog bližnjeg. Čovek nije dovršeno i zatvoreno biće, naprotiv, on teži drugom, želi otvorenost. Možda je jedna od sugestija ove moje knjige ta da bez obzira na ranjivost koju takva pozicija donosi, čovek uvek treba da izabere taj put otvaranja i davanja sebe svetu.
Nedostaje li vam Novi Sad, gde ste doskora živeli, bar ponekad? Kakva je razlika između života u Beogradu i u Novom Sadu, viđena okom književnika?
■ Novi Sad je lep i miran grad, život u njemu je jednostavniji. Ali mi se čini da su ljudi u njemu prilično zatvoreni i uzdržani. Za Novi Sad me sada vežu uspomene i nekoliko bliskih ljudi. U Beogradu živim i radim od 2007. Dovoljno vremena da jedno mesto donekle upoznate, da ga zavolite i osetite svojim. Beograd je živopisan i dinamičan grad, ljudi su neposredni i otvoreni, u njemu se oseća duh i puls metropole, i ono što je meni značajno — radost življenja. Dobro se osećam u tom okruženju. Naravno, kao i svugde, važni su prijatelji, a njih imam dosta u Beogradu. Oni vas obogaćuju, i utiču na doživljaj grada u kom živite. Važno je i da se bavite onim što volite, i da se osećate ispunjenim. Pisanje i čitanje poezije jesu velika strast mog života, a takve strasti čine da se u mnogim mestima osetite kao kod kuće. Kao i da osetite da je pesniku istinski dom — jezik.
Radmila Lotina
PROZRAČNOST, LAKOĆA I LJUPKOST ZMAJEVIH STIHOVA
Šta ćete reći u besedi Zmaju?
■ Reći ću da Zmajevo delo nije samo vredan segment tradicije nego je i danas živo i može da bude čitalački izazov. U Zmajevim pesmama postoji toplina, briga za ljude, zainteresovanost za sve ono što čini čovekov svet. Malo je pesnika imalo tako dosledan i nepokolebljiv humanistički stav prema životu. Kao pesnik on je napustio romantičarsku pozu pesnika koji peva u visokim registrima, i više se okrenuo običnim stvarima i neposrednom životnom okruženju. Iako ne uvek sa podjednakim uspehom, on je svojim pesmama nastojao da tu običnost oneobiči, da je učini lirski značajnom.
Prozračnost, lakoća i ljupkost njegovih ljubavnih stihova, od kojih mnogi ne zaostaju za kvalitetom pesama njegovog pesničkog uzora Hajnea, mogu i danas da zaplene čitalačku pažnju. Zmajeve pesme za decu, uz koje smo svi mi odrastali, utemeljile su srpsko dečije pesništvo. A svakako su najuzbudljivije pesme nastale nakon njegovog suočavanja sa smrću njemu najbližih ljudi. Pored ljubavi, topline i bola zbog gubitka bližnjih, ove pesme odlikuje i jedno metafizčko obasjanje. Ove pesme, koje znače istovremeni pogled na predele ovostranosti i onostranosti, predstavljaju sam vrh Zmajevog pesničkog stvaranja. Dnevnik
