*
DUHOVNA KRIZA DANAŠNJICE
Catena mundi Vam donosi odabrane delove eseja Vladimira Velmar-Jankovića „Duhovna kriza današnjice“, napisanog daleke 1928. godine, a koji skoro 90 godina kasnije i dalje može da nam bude putokaz.
/…/
A negativno je u osećanju krize to da nemaju više u nama moć zanosa one velike ideje, ideje vodilje, koje su nam kroz našu dosadašnju povest svetlile, i koje su od naših dela, od našeg stvaranja, činile velike i snažne podvige. Bili smo mi i pre slični današnjim poratnim ljudima, u pogledu na samu prirodu ljudsku, i u pogledu naše primitivnosti, — i pre je greha na Balkanu bilo dosta. Bilo je i dosada ropskog mraka u našem životu: kukavičluk i spremnost na podvalu mešali su se s heroizmom i spremnošću na žrtvu. Ali, dok još nismo bili oslobođeni, nad nama je preteći i uzdižući lebdeo zavet naše slobode i on je našem dnevnom životu i borbi za naše interese davao nimbus istorijskog velikog i sudbonosnog delanja. Taj je zavet, začet možda već u pogledu majke kad je ugledala ruku Damjanovu, uneo elemenat tragičnog, uzvišenog is vetog u naše stradanje i čekanje, ozarivao naše spremanje. U našem čoveku sazreo je u toku toga spremanja, latentan i podsvestan do XIX veka, jedan silan zanos koji je davao snagu delima, koji je bdio nad savestima, koji je takoreći određivao vrednost čoveka — po kome su se ljudi sporazumevali, osećali srodni, raspoznavali se. S njim u duši čovek je mogao biti bliži čoveku, jer je pomoću njega i kukavicu i heroja, i prljavog i čistog, mogla da spoji u datom trenutku jedna ili druga velika ideja, kojoj su se ljudi podredili skupa sa svojim sebičnim interesima, čijoj su se zapovesti pokorili radi čudne iluzije o sreći budućih pokolenja, radi magične svetlosti boljih dana koje je trebalo doneti onima koji dolaze.
Taj zanos nas je učinio sposobnim na velike napore, na žrtve, i načinio legendarnom stvarnost života prošlih pokolenja koja su se i svesno i nesvesno saživela sa lepim mitom o slobodi.
Danas je naša stvarnost ogolela, legendarno istorijsko događanje je prestalo da bude to, s našeg delanja spala je koprena mistike. Danas snage zanosa rade mrtvo, mehanički po inerciji, po ostatku.
Prva i glavna osnova naše krize, i duhovne i materijalne — jer se te dve ne mogu odvojiti — leži u tom, što se u nama iscrpla moć vere u jednu veliku ideju vodilju, kosovski — a nov ideal nije još nađen.
Čvor krize
Iscrpla se ta moć vere u skorašnjim nacionalnim borbama, koje su bile i suviše teške i zahtevale su da se u jedan jedini gigantski napor oslobođenja uloži sva snaga; ne samo snaga fizičkog trpljenja nego i sva moć narodne duše, sa svim njenim kolektivnim silama, sa svim vrelima duhovnog nadahnuća. Bacite pogled na naš XIX vek i uvidećete da su sve manifestacije ne samo ekonomskog i odbrambenog nego i duhovnog života našeg naroda bile određene jednoj, kosovskoj, zavetnoj misli, ideji i idealu oslobođenja i ujedinjenja.
Koliko je isključiva bila vlast te ideje najbolje se vidi po tom što je, potpomognut uticajem materijalizma sa Zapada, oslobodilački nacionalizam u XIX veku apsorbirao za sebe čak i moć religioznog osećanja u našem čoveku — i taj duhovni vidik podredio svojim političkim i vojničkim ciljevima. Ostali su nam oblici hrišćanstva, te možda jedine tradicije kroz koju je ostvarena veza naše moderne i pretkosovske povesti, ostali su nam oblici, ali to više nije hrišćanstvo iz prošlosti. To nije više ona živa snaga duha, koja nas je u najtežim vekovima mraka i ropstva podržavala, nego je sad već pomerena, podrivena, bivša moć. Pregaženo je, osumnjičeno je, izmrcvareno hrišćanstvo u nama; ono je izgubilo za nas svoj evanđeoski, objavljivački, bogonosni značaj i održava se na slabim, osporenim uverenjima, u ukrućenoj konvencionalnoj simbolici. Ono više ne prožima ljude do u dubinu njihovu, ne formira osnovu njihove duše, ne stvara u njima određen pogled na svet i na ljudske međusobne odnose, ne proširuje njihovo gledanje na boga i na vasionu. Hrišćansko osećanje iz nas je nestalo, ugušilo se, zamorilo se, i naš čovek je za svoju duhovnu orijentaciju izgubio i taj stolećima ogledani put, na kojem se mogao dosada neposredno iz nagona, iz srca, približiti najvišim etičkim shvatanjima života. To jest onim shvatanjima u kojima ima žrtve, svladavanja sebe i svoje sebičnosti, i izgrađivanja samog sebe u pozitivnom etičkom pravcu.
/…/
Čvor krize je dakle u ovom: samim oslobođenjem prestaje da deluje u nama plemeniti zanos kosovske ideje vodilje; samom činjenicom oslobođenja ona je izgubila razlog svoga postojanja — ona se u smislu aktivne istorijske gradilačke moći iscrpla i više nas ne vodi. Zamorenu nečuvenim naporima velikih događaja, sa podsečenom osnovom i hrišćanskom tradicijom, našu je duševnost još pre prvog predaha na važnoj raskrsnici povesnih etapa počeo da zrobljava zapadni materijalizam. Tome se svemu pridružio rat kao centralni doživljaj naše epohe i njenog čoveka, kao najbolnije iskustvo takozvanog civilizovanog čoveka. Svuda, i u Evropi i na Balkanu, gde god ima žive duše i čovečije neuspavane savesti, rat je naneo u napaćenu našu savest užas surovih nemislostivnih pitanja o smislu života i kulture, tih pitanja pred kojima ne postoje razlike između pobednika i pobeđenih; tih pitanja koje otkrivaju zapravo jednog jedinog pobeđenog: samog čoveka, i jednu jedinu žrtvu: njegovo srce izvrgnuto večitom strahu da se opet ne pojavi u svoj svojoj vlasti cinični gospodar ove zemlje, iskidano mržnjama, od kojih celog života hoće da oslobodi, to srce, skrušeno, osušeno, samom sebi javno…
Sadašnjica
Pod kosim osvetljenjem koje baca na današnje društvo i na našeg čoveka ova duboka kriza u kojoj je on zarobljen, on se oseća bez sigurnog i pouzdanog vođstva jedne velike istorijske ideje; on se oseća na raskrsnici, na prekretnici, ali je na njoj bez prave orijentacije i, zamoren, on se rado okreće zaboravu i beži od napora. Zbog toga nam se sadašnjica može učiniti kao postojano produženo bekstvo od nas samih.
/…/
Bekstvo od nas samih je to kad se sklanjamo od kulta skorašnje povesti, kad je osećamo kao težak umora, još i suviše krvav po dušama. Kad kažemo: ta sav je svet kroz Albaniju prošao, sav svet stradao — čemu onda postavljati pitanje dobrovoljaca, invalida i udovica, čemu iznositi lične zasluge ovih i onih. Ili kad kažemo: da su tradicije naše stare povesti stvari stručne nauke, stvari neaktuelne i daleko od izvora moderne civilizacije; kad omahnemo rukom i kroz tresak džazbanda prezrivo kreštimo: „Vječna pamjat Dušanu“
/…/
Ne čini li vam se poznat smisao ovih i ovakvih reči? Ne čini li vam se da ih je puna naša sadašnjica, da ona od njih živi, da se i onda, kad one nisu ovakve iste, naša dela, naš dan, naša noć, njihovim smislom hrane, tim se tonom boje, pod tim se ritmom kreću? Bekstvo i zaborav!
I zar nije bekstvo od samih sebe kad se otresamo svoje primitivnosti, hitajući u Evropu da tamo na naše balkansko sirovo srce navučemo makar i najtanju prevlaku evropejštine, da bi na taj način postali ljudi? Da tako steknemo ono suvereno pravo po kojem ćemo se smeti stideti sopstvene primitivnosti, po kojem ćemo smeti s visine kritikovati našu zaostalost, i podmenuti joj se, — makar to bilo i posle jednog sezonskog bavljenja u Parizu, — po kojem ćemo steći pravo, — a možda i dužnost — da se naviknemo na metanisanje pred visokom evropskom civilizacijom, pa makar bili u pitanju najsiromašniji predstavnici njeni. Jer, šta mi zapravo imamo? I kad ćemo mi, ako boga znate, stići Evropu?
Jedni se odaju bekstvu od sadašnjice da je ne bi videli i osetili, drugi beže od nje što je vide i osećaju i suviše dobro. A želja zaborava razdeljena je na toliko različitih maski straha, umora i nemoći, da se svakom čini kao da od nečeg drugog pati njegov sabrat; od nečeg drugog, samo ne od njegove bolesti. Čovek se ne zaustavlja pri čoveku, čovek se ne zaustavlja na samom sebi.
Pobuna čoveka u nama
Pa ipak uprkos tom zaboravu, uprkos tom življenju dnevnim životom, pored sve sumnje i zamora, neverice i cinizma, — nezadovoljstvo postoji negde duboko u nama, nezadovoljstvo sa nama samima, koje se ne pretvara uvek u šeretske osmejke i u sleganje ramenima, nego muklo i potajno tinja na dnu naše savesti i raspiruje jednu pritajenu još ali silovitu i mladu pobunu. Čiju pobunu? Ja mislim: pobunu čoveka. Nije on u nama umro.
Ta pobuna hrani se uverenjem, — i to je uverenje mlado i sveže, tako mi se čini, — da je pored onih koji žive životom obožavanja dnevne stvarnosti, brzog i jeftinog uspeha, odbijanja viših ciljeva, oduvek bilo i biće uvek ljudi koji žele da potraže smisao i spasenje svom životu.
/…/
A na dnu pobune razgoreva se uverenje koje mi odavna u sebi nosimo, a koje baš praktični novovekovni razum hoće u nama da uguši: nikad mi bez velikog zanosa nismo mogli opstati. Naši kneževi ubijali su se međusobno, sin oca kasapio, — bili smo i mi uvek dostojni krvavih zakona svetske povesti. Ali su ti isti kneževi zavetom monaštva odbacivali od sebe taštu slavu kraljevskih umiranja; bili su puni želje za vlašću zemaljskom, ali nisu bili bez sna o carstvu nebesnom i zaboravljali su sebične, gramzive, krvoločne sebe pod svodovima velelepnih zadužbina. Ne što bi ih pekla savest, ne što bi bili licemeri ili bigotni, nego što nisu mogli — bez velikog zanosa opstati. Slutili su božiju vlast nad sobom i u muci svojoj tražili su utočišta od nje. (O, tom srednjevekovnom mraku ne treba se smejati!)
Pa smo se posle savili pod strašnom perspektivom koja se jezivo rastvorila osvetljena oreolom Lazarevim… Kakva avetinjska i strašna svetiljka, ta glava kneževa, koja pet stotina godina svetli nad narodom! Pa zar nije bilo lakše upaliti mesto nje lampion polumeseca pa ne čekati i ne trpeti vekovima?
/…/
Ali ni mi nismo bez tradicije. Samo je ona druge vrste nego zapadna: naša najveća i najpouzdanija tradicija to je pet stotina godina patnje prema pet stotina poslednjih godina zapadne kulture. Iz te tradicije, koja je najvišim svojim izrazom živela u našoj narodnoj pesmi, iz tog vekovnog iskustva koje mi svi nosimo i potajno i otvoreno u krvi našoj, u svesti i podsvesti našoj, u duši našoj, u kolektivnom saznanju i u visokoj formulaciji jakih individualnosti, iz te jedinstvene i svete očuvane tradicije možemo uvek da crpemo prvo instinktivno uporište za izgradnju našeg odnosa prema bogu i svetu, odnosa čoveka prema čoveku. Gord je Zapad i on nam dovikuje da padnemo ničice pred bleskom njegovih vekovnih tekovina. Možemo mi poštovati istinske vrednosti koje su bolji čovek, bolje čoveštvo i tamo stvorili; ali u to poštovanje tuđeg moramo uvek uneti svest o tome da je najveće i najpouzdanije iskustvo čovečije patnja i da smo se mi po njoj i u njoj dovoljno osposobili za buduće zadaće naše kulture. Dovoljno smo se osposobili, iako možda baš u sadanjem času zamorenosti i suviše prenebregavamo svest o tom da istinsko čoveštvo, s jedne strane, i razvijena cilizacija, civilizacija ustanova, nagomilanog kapitala i diferenciranog ekonomskog poretka, s druge strane, ne idu nužno i neminovno jedno s drugim. Osnov istinskog čoveštva leži u samom čoveku, u njegovom srcu, u moći njegove duše, da pomoću nje svlada svoje sebične nagone i da drugog čoveka primi humano i prijateljski sve dok se on ne pokaže neprijatelj. Taj osnov čoveštva može da postoji i tamo gde nema raskoši institucija, prema tome postoji i na Balkanu.
Taj i takav odgovor možemo da damo na prezriv osmeh gordeljivih; ali i taj odgovor treba dati bez prazne oholosti, bez šovinizma i taštog preterivanja, samo s ponosom koji nalaže da se mora poštovati svoje, jer u tom našem ima lepote. Bez tog poštovanja samih sebe nećemo se nikad izdignuti nad zarobljavajućim osećajem da one velike tamo na Zapadu ne možemo stići, izdignuti se dakle iznad prve prepreke koja koči našu pravilnu orijentaciju: prva stvarna svest o potrebi naše duhovne i kulturne samostalnosti koju treba izvojevati, prva stvarna svest o toj potrebi mora ići naporedo sa instinktivnim isticanjem otpora prema uticajima sa strane.
/…/
Pravo na samostalnu kulturu
Nemogućno je da se naš narod borio samo za go život. Nemogućno je da je pod najtežim pritiskom izdržavao vekove patnje i doživeo trenutke da gotovo ceo pođe u izgnanstvo, dakle da doživi trenutke u kojima bi svaka romanska ili saksonska praktična pamet pretpostavljala kompromis sa životom, i ne bi išla do očajničkog, agoničnog „ili—ili“… Da smo se samo za go život borili, ne bismo išli do tih granica, na kojima on zaista prestaje. Naša je borba bila zato tako žilava što je u nama tinjala vera da ono pravo tek dolazi, da dokaz fizičke moći naše rase nije naš najveći podvig.
/…/
Narod koji je bio toliki patnik i žrtvonosac kroz celu istoriju ne može sad da se zadovolji kultom tuđih bogova, ne može da svoju žeđ za čoveštvom utoli formulama koje su drugi za sebe načinili; ne može se sad zadovoljiti da ostane bez svoje religije i etike, bez svoje oslobođene književnosti i umetnosti, bez svoje mudrosti, jednom rečju, bez svoje samostalne kulture. Onu potrebu velikih zanosa, koja mu je diktirala ispunjenje kosovskog zaveta, on sad može da pretvori u zanos za kulturnim stvaralaštvom, za dostojnom izgradnjom mesta koje je stečeno, za izvršenje uloge koja mu je namenjena u svetskoj istoriji, da bi tako mogao kulturi sveta dati svoj dar. Naš budući zanos, to je istorijska misija našeg naroda, kao dela velikog Slovenskog Mira. Ideja naše samostalne kulture nerazdeljivo je vezana za ideju naše istorijske misije. I ako samo manji deo onih snaga koje smo utrošili na fizičko održanje, upotrebimo na to stvaralaštvo, imaćemo veliko delo. A prvi korak tom delu, to je organizacija protivu slepog primanja stranih duhovnih uticaja, to je revizija mnogih vrednosti koje smo primili sa Zapada bez ustezanja i nekritično, u prevelikoj revnosti neslobodnih ljudi. Postoji i duhovna gruda. Nju valja braniti.
/…/
Duh zajednice; novi tip čoveka
/…/
Od toga, što ne postoji taj duh zajednice, trpi naš današnji čovek, i zbog toga ne može da se pouzdano orijentiše u današnjoj krizi duha. Osnovni ciljevi naše kulture nisu probuđeni u njemu, ti „daleki“ ciljevi, koji bi mu pokazali ideal za koji je vredno živeti i koji bi ga samim tim odagnali od isključivog, banalnog, besadržajnog dnevnog života i njegovih kruhoborskih perspektiva, koji bi učinili da prezre, ili bar da podvrgne temeljitoj reviziji parole moderne kapitalističke civilizacije, čiji se tip, u stalnom hitanju ka vlastitoj propasti, usavršuje na Zapadu, i koji i nas mlade na Balkanu, nas istaknute stražare Slovenstva, hoće da zarobi. Možda je dosadanja naša borba protivu raznih ugnjetača bila teža, ali smo bar znali ko nam je neprijatelj; sad moramo i na to da pazimo jer zapadna kultura ma i onda nasmejano i prijazno lice, kad je ona sama laž i mamonska podvala. Ko zna, možda će ovo što sad dolazi, biti još teže, jer sad predstoji borba za održanje našeg duha… Podleći u toj borbi znači postati kolonija. I onda je sav smisao naše dosadanje povesti izvrnut, potrven, uništen…
Zbog toga duha zajednice potrebno je da naš čovek u svojoj zemlji nađe ne samo svoj dom, dakle uslove fizičko-ekonomskog života, nego da u njoj nađe i svoga boga, svoju istinu, smisao i spas svoj. Isti jezik, ista društveno-ekonomska, ista političko-diplomatska zajednica, — to više nije dovoljno ni za teoriju nacionalne države, a i suviše je malo za mučno snalaženje posleratnog čoveka, koji je uvideo u evropskom ratu bedu spoljašnjeg nacionalizma, što mržnjama i rušenjem potrese Evropu u njenim temeljima. Zahtevi kulturnog, unutrašnjeg nacionalizma, produbljenog iskustvom rata, nacionalizma koji je nadsvođač klasnih borbi, ti zahtevi opravdani su samo onda, kad on predstavlja pokret narodne duše i njenu želju da svetu donese na dar visoke čovečije, osveštane kulturne vrednosti. Možda je logički paradoks, ali je u isti mah i istina više vrste, da je nacionalizam najviši u ono čoveku koji se oslobodio osećaja krvnih i rasnih srodnosti, ali ipak živi u etičkim odnosima prema svome društvu, poštuje u čoveku — čoveka, a u zajednici se priklanja opštima interesima. Jedan od bitnih unutrašnjih zahteva naše kulture biće u tom da taj i takav čovek dođe do svoga izraza i do svoga uticaja u našem društvu. To je čovek koji će svoju zemlju smatrati svojom zbog njenih duhovnih vrednosti, i smatraće je to više svojom, što će onda više davati mogućnosti za čovečan, dostojan, duševan život, duševan i u radosti i u patnji.
Polazeći za ovim i ovakvim parolama našem čoveku bi se ukazao i put za izlazak iz sadašnje duhovno-moralne krize, kao što bi mu bilo omogućeno da živi duševno, okrenut prema svojoj unutrašnjosti, da živi kulturno, iako nije stigao Evropu, što mu uostalom nikad nije bilo niti će mu biti potrebno. Dolazi vreme kad ćemo uvideti da ne možemo živeti od uvoza, od otpadaka evropske civilizacije. Dolazi vreme kad ćemo uvideti da ne možemo večito biti vezani uz mač i plug, i da smo se zaželeli svoga izraza u religioznom, etičkom, umetničkom, filosofskom i društvenom obliku. Naš čovek ima potrebu da veruje, da misli, da gradi, da peva, da saznaje život, i kao što se oslobodio pritiska koji ga je do sada u toj potrebi kočio, tako će se i sad odupreti onom stranom nametanju koje bi mu prečilo da izradi svoju slobodnu višu kulturu. Možda baš onu koja će produžiti prekinutu liniju srednjevekovnih zadužbina naših vladara i izraditi do visokog složenog izraza osnove mudrosti i lepote naše narodne pesme.
Sve će to ići kroz stvaranje snažnih ličnosti. Ali te ličnosti moraju u svojim naporima biti pomognute nagonom naše obnovljene, prema ciljevima duševnosti orijentisane sredine, jer dok u nama svima ne počne sazrevati ideja o prioritetu kulturnih potreba, dotle naše kulture neće biti. A na tom poslu mogu se naći ne samo intelektualci nego svaki čovek koji je u sebi osetio iskreni revolt protivu naše zaostalosti, a u isto vreme osetio da zaista u nama ima mnogo više vrednosti nego što smo do sada pokazali.
Vladimir Velmar Janković
Catena mundi
