Verovali smo u izbavljenje

verovali-smo-u-izbavljenje

Lična arhiva

NIŠTA NIJE SLUTILO NA NESREĆU: Hodočasnici pre početka sukoba

Nedavno se u Nemačku vratila grupa vernika koja je sa sveštenikom Danilom Radmilovićem bila na hodočašću u Svetu zemlju kad ih je tamo zatekao početak sukoba u Izraelu koji traje evo već treću nedelju.

Kao starešina Crkve Svetog Save u Diseldorfu otac Danilo je već četiri puta sa desetinama vernika odlazio na hodočašće i do ovog puta imao samo blagodarna iskustva. Polazak i dolazak u Izrael bili su uobičajeni, ali onda su poklonici nenadano došli u situaciju opasnu po život. Rat je počeo u subotu, a oni su kućama poleteli narednog četvrtka. Mnogi od hodočasnika veruju da su ih tih šest dana i na povratku sačuvale molitve. Detalje izbavljenja otac Danilo ovako opisuje.

Monika (desno) sa ocem Danilom i ćerkama Kristinom i Emelom

Put prazan, aerodrom prepun

– Konačno smo dobili let, bio je planiran za devet časova ujutru, 12. oktobra. Hvala Bogu, kiparska avio-kompanija TUS Airnjadžs nije otkazala let. Iz Jerusalima smo autobusom krenuli ka Tel Avivu – nekih 70 kilometara u tri sata ujutro. Put je bio zastrašujući. Gotovo da nije bilo saobraćaja. Na svakih 500 metara oklopna vozila, kontrole, namrgođena lica izraelskih vojnika. A aerodrom prepun ljudi, strašna gužva ispunjena osećajem beznađa. Ipak, poleteli smo za Kipar, Larnaku, a onda ka Diseldorfu. Put je bio granatiran više puta kao i aerodrom, hvala Bogu, ne za vreme našeg putovanja i boravka na njemu – priča otac Danilo.

On navodi da je ovo pokloničko putovanje planirano poodavno, još u januaru.

Počelo bezbrižno

– Prvobitno sam želeo da pođem na put sa suprugom Helenom i decom Anom, Jovanom i Stefanom, a u međuvremenu su se javili moj brat i bratanica sa familijom, pa prijatelji koji su želeli da na taj put pođu sa nama. Tako se krug proširio na prijatelje i poznanike. Ukupno nas je bilo 38, a onda su nam se i iz Beograda pridružili Tamara i Ljubomir Gilan. U grupi su bila i deca od 12 godina, a najstariji je imao blizu 80. Skoro isti broj žena i muškaraca. Zaista veoma jaka i homogena grupa – dar Božji – počinje priču otac Danilo.

Posle dolaska u Tel Aviv, u četvrtak 5. oktobra, odmah su se uputili u Vitlejem, a već u petak su šetali Jerusalimom.

– Ništa nije slutilo na nesreću. Smešteni smo bili u hotelu Glorija, kod pravoslavnih Palestinaca, u hrišćanskoj četvrti Jerusalima. Tu smo neplanirano i ostali sve do povratka u Nemačku. Vest da su otpočela ratna dešavanja zatekla nas je u toku doručka u hotelu. I, hvala Bogu, prepoznao sam ozbiljnost situacije, preuzeo odgovornost, a verujem i donosio prave odluke – nastavlja naš sagovornik.

Nudile su se razne opcije za izbavljenje kopnenim ili vazdušnim putem do Jordana, Egipta… Međutim, nijedna nije bila potpuno sigurna.

Zbližili se

– Istovremeno smo mi doneli odluku da samo kao grupa, dakle svi zajedno, napuštamo hotel i grad Jerusalim. Sve ostalo nije dolazilo u obzir ni u jednom jedinom trenutku. Atmosfera u grupi je od polaska pa do povratka bila odlična. Imali smo svi čvrstu veru i nadu da će nam Gospod podariti izbavljenje. Osim toga i domaćini su bili krajnje predusretljivi i gostoljubivi. Pored svih svojih egzistencijalnih briga i brige za svoje bližnje u Palestini, trudili su se da nađu reči utehe za nas.

Za Monikinu porodicu ovo je bilo prvo pokloničko putovanje na koje je pošla sa ćerkama Kristinom i Emelom, jer je muž poslovno bio sprečen.

– Bile smo otvorene za novo iskustvo i radoznale, a vodič Dušan nas je naučio da gledamo dušom, a ne samo očima. Bili smo na doručku kada je osoblje u hotelu uznemireno telefonirajući počelo da se kreće kroz salu, a onda su se začule sirene. Otac Danilo nas je okupio i saopštio da je Izrael napadnut i ratno stanje proglašeno. On je bio potpuno priseban i rekao je da će se odmah povezati sa svima koji bi nam mogli pomoći. Boreći se protiv panike, izbegavali smo da gledamo televiziju – vesti o ratu. U životu se nisam toliko i tako molila Bogu. U grupi smo se svi zbližili, delili smo veru da će se naše hodočašće dobrim završiti.

U hramu Vaskrsenja Hristovog
Jerusalim posle jednog od napada raketama
Satima se čekalo na poletanje aviona
KONAČNO NA SIGURNOM: Izlazak iz aviona po povratku
U autobusu za Tel Aviv
DOČEKALI IH NAJBLIŽI: Neki od hodočasnika na aerodromu u Diseldorfu

Lepote i strahote

Slađanu su, po njenim rečima na ovaj put povele mnoge lepe, ali i teške i bolne situacije na kojima je htela da zablagodari Bogu.

– Dolazak, kao i prvi dani posete svetim mestima bili su za mene nestvarno lepi. To je neuporedivo sa bilo kojim putovanjem, a mnogo sam putovala. Sama vest o ratu, u kome smo se nenadano zatekli, nije me potresla toliko koliko vesti o otmici, a potom i smrti unuka našeg vodiča Dušana Mihaleka.

Iako su Slađanu osećaj da su jedni za druge tu, kao i odlučnost oca Danila i njegove supruge Helene veoma ohrabrivali, stajalo je sa druge strane saznanje koje nam je opisala:

– Rat je! Tu pravila nema! Ne znaš šta donosi noć, šta dan i da li uopšte tog drugog dana ima, a mi se nalazimo među tuđim ljudima, tuđe vere, drugih običaja, na drugom kontinentu. Ali tada osetiš i primetiš u čijim srcima si. U tim trenucima sam shvatila kako sve najednom može nestati i koliko je bitno grliti decu, roditelje, prijatelje, smejati se i negovati zajedništvo.

Slađana Ilić i Jelena Popović

Molitvena podrška

Borba za izbavljenje praćena je velikim iskušenjima.

– Za početak sam uspostavio kontakt sa našom ambasadom u Tel Avivu. Ambasador Vojvodić se trudio do granica njegovih mogućnosti da nam da smernice i uputstva. Međutim, niti smo očekivali previše, niti nam je Ambasada Srbije mogla pomoći. Naime, našu grupu su sačinjavali državljani sedam različitih zemalja. Zabrinjavajuća je uz to bila i činjenica da su nemačke avio-kompanije obustavile letove, što je i bilo logično, dok iz Ministarstva spoljašnjih poslova Nemačke nismo mogli da dobijemo nikakvu informaciju. Čini mi se da su bili potpuno zatečeni novonastalom situacijom – priča otac Danilo.

Tek posle njegovog obraćanja u medijima, pritiska rodbine i prijatelja svih koji su se zatekli u Izraelu, počeli su polako da iznalaze rešenja – vanredni letovi, uputstva…

– Moram reći da nam je tu veoma pomogla i moja ćerka Ana, kao i mnogi dobri ljudi i prijatelji koji su putem društvenih mreža širili istinu o nama i apelovali na nemačku vladu i sve relevantne institucije da reaguju. Direktno su nam se obratili Tomas Kufen, gradonačelnik Esena, Matis Haues, poslanik u Bundestagu i predstavnik iz Kabineta gradonačelnika u Diseldorfu. Dobili smo više poziva iz Patrijaršije iz Beograda. Episkop Ilarion više puta je zvao i nudio pomoć i utehu. Zvali su i sveštenici iz Nemačke. Osećala se molitvena podrška odasvud. Hvala svima!

Otac Danilo sa ćerkom Anom

Nemačka nas razočarala

Dok je otac Danilo vojevao borbu za spasenje svih, poklonici su duboko preživljavali svaki trenutak, o čemu nam Monika i Slađana iskreno govore.

– Otac Danilo je, i pored toga što ni Srbija ni Nemačka nisu mogle na njegove molbe da odgovore u potpunosti, imao toplu reč i reč utehe za svakoga od nas. Ipak nismo mogli da prevaziđemo osećaj da je izostala dobrim delom njihova briga za nas. Rat je počeo u subotu, a mi smo kućama poleteli narednog četvrtka – sa tugom priča Monika.

– Obeshrabrujući i razočaravajući je bio stav Nemačke vlade prema nama u teškoj situaciji u kojoj smo se našli. Da se nismo izborili za medijsku pažnju preko oca Danila, ko zna da li bismo izvukli žive glave – objašnjava Slađana, dodajući:

– Hvala svima koji su se brinuli o nama. Hvala za molitve!

Ljubimo i bližnje i neprijatelje

Otac Danilo na molbu da posle povratka i kraće vremenske distance čitaocima “Vesti” prenese svoj utisak o putovanju, poručuje:

– Cilj i smisao našeg putovanja bio je da se poklonimo Svetinjama grada Jerusalima i Svete zemlje. Da se sa putovanja, koliko je to moguće, vratimo bolji. Sve što smo videli i doživeli je neprocenjivo. Često ne možemo da biramo okolnosti u kojima ćemo se naći, niti da utičemo na dešavanja oko nas, ali možemo slobodno da izaberemo da budemo ljudi – da ljubimo bližnje svoje i neprijatelje svoje.

I pored svega, Monika je, kao nešto što joj u sećanju iskrsava pri svakom vraćanju na ovo hodočašće, izdvojila posetu hramu u kome je grob Isusa Hrista i osećaj da je koračala njegovim stazama.

– Treba da budemo zahvalni na svakom datom trenutku, kada se u sekundi sve promeni, shvatimo da nije važno ni ko si, ni koliko para imaš, bitni su samo vera, nada, ljubav i dobri ljudi oko nas.

Razmišljajući o poklonjenju svetinjama koje je bilo zamenjeno borbom za život i o rođenoj snazi koja se može suočiti sa svakom situacijom, Slađana je svoje iskustvo zaokružila rečima patrijarha Pavla: “Čuda se dešavaju kada zameniš suze molitvom, a strah verom.”

Posete svetinjama neprocenjivo iskustvo za sve

Svi im se divili

Podsetimo, “Vesti” su među prvima prenele reči oca Danila dok su bili u Jerusalimu, koji je tada naglasio da među našim hodočasnicima nema nimalo panike. On je dan posle početka rata u hramu Vaskrsenja Gospodnjeg sasluživao u liturgiji kojoj su prisustvovali svi članovi pokloničke grupe.

– Svi nam se dive, Palestinci i Jevreji, jer i ovakvu situaciju koristimo da se molimo Bogu, da pevamo. Ako smo nešto uspeli i u ovakvim okolnostima, onda je to da prikažemo Srbiju i Srbe u najboljem svetlu. Ljudi u grupi koju vodim su najbolji srpski ambasadori na svetu – ponosno je tada istakao za naš list prota Danilo.

Odložene posete

Za novembar ove godine i februar 2024, planirana su bila hodočašća u Svetu zemlju iz Dortmunda i Diseldorfa. Ta putovanja su otkazana i desetinama vernika vraćen je ranije uplaćen novac.

Detaljnije