Postoje neke stvari koje je teško zamisliti da Majkl Džekson radi — poput vožnje automobila. Jedna od najboljih scena u ranoj verziji scenarija za „Michael“, predstojeći biografski film, prikazuje budućeg Kralja popa kako se probija kroz saobraćaj na autoputu u Los Anđelesu na putu ka studiju. Godina je 1979, ima 20 godina, sam je u svom pretrpanom mercedesu i pevuši novu pesmu — „I Can’t Help It“, setnu, pomalo neobičnu baladu koja će kasnije postati B-strana njegovog disko hita „Don’t Stop ’Til You Get Enough“. Automobil, simpatično neuredan, prepun je beležnica; inspirativne poruke na kontrolnoj tabli nagoveštavaju vrhunac karijere koji je tek pred njim. Uveliko radi na svom solo remek-delu „Off the Wall“, čiji će omot zabeležiti njegov tadašnji izgled: tamniji ten, manje nežne crte lica i afro frizuru karakterističnu za to vreme — neverovatno mlad, iako već sa 15 godina iskustva u šou-biznisu. I can’t help it, if I wanted to… Savršen refren, savršeno izveden. Izbacivanje reči „even“ učinilo ga je upečatljivim.
U svojim memoarima njegova majka, Ketrin Džekson, navodi i drugu priču o Majklu za volanom: tvrdi da je završio u zatvoru nakon što ga je zaustavio policajac koji ga nije prepoznao i pomislio da njegov „rols-rojs“ izgleda „kao ukraden automobil“. Ta anegdota deluje kao savršen materijal za biografski film. Ipak, nije se našla u toj ranoj verziji scenarija — možda zbog svoje nepoznatosti, a možda i zato što bi neminovno podsetila gledaoce na Džeksonove kasnije susrete sa zakonom.
Umetnik ili čovek
„Voleo bih da mogu da odvojim umetnika od čoveka“, rekao je scenarista filma „Michael“, Džon Logan, govoreći o Alfredu Hičkoku, jednom od svojih ranijih tema. Ali holivudski muzički biografski filmovi zapravo rade suprotno — spajaju umetnost i nesavršene ljude koji je stvaraju. Ovlašćeni biografski film o muzičaru zahteva odobrenje naslednika i vlasnika kataloga — Džeksonovi izvršioci su među producentima „Michaela“ — pa je reč o pažljivo kontrolisanom prikazu najvećih hitova, uz vrhunski zvuk i vizuelni doživljaj. Istovremeno, to je prilika da se pesme uklope u zadovoljavajuću životnu priču, u kojoj lične borbe glavnog junaka produbljuju naše razumevanje njegove umetnosti — bilo da je reč o zavisnosti Reja Čarlsa, političkim i ljubavnim previranjima Boba Dilana, depresiji Brusa Springstina ili seksualnosti Fredija Merkjurija. Novi fanovi izlaze iz bioskopa povezani ne samo sa muzikom, već i sa određenim tumačenjem života njenog tvorca.
U tom smislu, Majkl Džekson predstavlja poseban izazov. Njegova javna slika ima gotovo nepomirljive krajnosti. S jedne strane, on je jedan od najvećih američkih umetnika poslednjih pola veka, globalna ikona čiji je kulturni uticaj gotovo ravan izmišljenim likovima poput Spajdermena, Luka Skajvokera ili Mikija Mausa, piše u velikom tekstu Njujork tajms. S druge strane, optužbe za jedno od najtežih krivičnih dela — seksualno zlostavljanje dece — prate njegovu reputaciju još od ranih devedesetih. Džekson i njegovi naslednici uvek su insistirali na njegovoj nevinosti, a 2005. godine oslobođen je optužbi na sudu. Ipak, u niz intervjua koji su ozbiljno narušili njegov ugled, Džekson je branio svoju naviku da spava u istoj sobi s tuđom decom: „Zašto ne biste podelili krevet?“ pitao je novinara Martin Bašira 2003. godine, držeći se za ruke sa trinaestogodišnjim Gavinom Arvizom, koji će ga kasnije optužiti za zlostavljanje.
Tužbe i interesi novca
Nakon Džeksonove smrti 2009. godine, pojavili su se i drugi slični navodi. Tužba Vejda Robsona i Džejmsa Sejfečaka, koji tvrde da ih je Džekson zlostavljao u detinjstvu, trebalo bi da se nađe pred sudom ove jeseni. U međuvremenu, pojavili su se i detalji o optužbama porodice Kačio, nakon što je u javnost dospeo spor oko nagodbe vredne oko 11 miliona dolara. Džeksonovi naslednici oštro negiraju sve optužbe.
U pitanju su ogromni finansijski interesi. Tu su i pomenute tužbe, ali i uticaj dokumentarca “Leaving Neverland” iz 2019. godine, koji je doveo do toga da su pojedini oglašivači u SAD prestali da koriste Džeksonovu muziku. Njegovi naslednici razmatrali su čak i sopstveni dokumentarac kao odgovor, ali su se odlučili za biografski film kao efikasniji način da očuvaju njegov brend.
Producent Grejem King je 2022. najavio film „Michael“, uz učešće reditelja Antoana Fukua i glumca Džafara Džeksona u glavnoj ulozi. Ipak, produkcija je bila izuzetno problematična. Rani scenario nastojao je da Džeksona predstavi kao žrtvu iznude, ali je deo snimljenog materijala morao biti odbačen zbog pravnih ograničenja vezanih za ranije nagodbe.
Plašio se ljudi
Premijera filma pomerena je za april 2026. godine, a radnja sada obuhvata period do turneje „Bad“ 1988, pre nego što su se pojavile prve optužbe. Uprkos svemu, očekivanja su velika — Kingov prethodni biografski film „Bohemian Rhapsody“ zaradio je gotovo milijardu dolara širom sveta.
Teško je reći kako bi sam Džekson gledao na ovakav film. Tokom turneje 1984. godine upoznao je Brusa Springstina iza scene u Filadelfiji. Razgovarali su o koncertima i pisanju pesama.
„Da li pričaš s publikom tokom koncerata?“ pitao je Džekson. „Čitao sam da to radiš.“
„Da, pričam priče“, odgovorio je Springstin. „Ljudi to vole. Vole da čuju tvoj glas i van pevanja.“
„Ja to nikad ne bih mogao“, rekao je Džekson. „Imam osećaj da bi ljudi tada saznali nešto o tebi što ne bi trebalo.“
Neplaćeni porezi
Detaljan uvid u to koliko je vešto Džeksonovo nasleđe uspelo da pretvori njegovu problematičnu zaostavštinu u unosan i dobro zaštićen sistem dolazi iz neočekivanog izvora: višegodišnjeg sudskog spora u poreskom sudu o vrednosti imovine u trenutku njegove smrti 2009. godine. Američka poreska uprava u početku je tvrdila da imovina duguje pola milijarde dolara neplaćenog poreza, jer su budući prihodi bili ozbiljno potcenjeni. Naslednici su se našli u paradoksalnoj situaciji da tvrde kako je Džeksonova reputacija u trenutku smrti zapravo činila njegovu imovinu problematičnom i opterećenom. Kako je sudija Mark V. Holms naveo u presudi na 271 strani, preokret nakon Džeksonove smrti u velikoj meri je osmislio njegov dugogodišnji advokat Džon Branka.
Kada je Džekson umro u 50. godini, bio je usred proba za seriju od 50 koncerata u londonskoj O2 areni, zamišljenih kao povratak na scenu i podsećanje publike zašto je nekada bio toliko voljen. Karte su rasprodate gotovo trenutno, ali organizator, AEG Live, nije uspeo da obezbedi korporativne sponzore. Čak ni kompanija zadužena za prodaju suvenira, Bravado International, nije bila uverena da će Džekson zaista održati koncerte — odbijala je da potpiše ugovor dok turneja ne počne. Za bilo kakvu robu sa njegovim imenom, van samih koncerata, tadašnji direktor kompanije Tom Benet svedočio je da ne bi pristao „ni za kakav ozbiljan novac“, jer „nije bilo nikakve potražnje“.
Godine skandala i lošeg upravljanja finansijama ostavile su Džeksona izolovanog i sa dugom od najmanje 450 miliona dolara. Nakon oslobađajuće presude 2005. godine, Banka Amerike prodala je njegove dugove fondu Fortress Capital, koji se bavi rizičnim potraživanjima, a 2008. je pretila zaplena imanja Neverlend, sve dok porodica nije postigla dogovor sa investicionom firmom Colony Capital.
“Dobri momci”
Godine 2009. Džekson je ponovo angažovao svog menadžera iz osamdesetih, Frank DiLeoa — toliko stereotipnog predstavnika šou-biznisa da ga je Martin Skorseze angažovao kao gangstera u filmu „Dobri momci“. Prema svedočenju Branke, upravo je DiLeo ubedio Džeksona da ga ponovo uključi u tim.
U ranoj verziji scenarija za film „Michael“, Džekson zasipa Branku pitanjima na njihovom prvom sastanku 1980. godine: može li da ga učini većim od Elvisa, Bitlsa, pa čak i njegovog rivala Prinsa?
Branka obećava da će ga učiniti većim od „bilo koga, ikada“. Tokom vrhunca karijere osamdesetih, Branka je ponovo pregovarao ugovore i obezbedio Džeksonu vlasništvo nad snimcima, a, kako je naveo na suđenju, ubedio ga je i da objavi sada već legendarni spot „Thriller“, uprkos protivljenju njegove duboko religiozne majke. Nekoliko godina kasnije, Džekson je bio kum na Brankinom venčanju, dovodeći sa sobom svog čimpanzu Bablsa.
“Ratni štab”
Na ponovnom sastanku 2009, svega osam dana pre smrti, potpisali su novi ugovor. „Džekson je u poslednjem trenutku okupio znatno sposobniji tim savetnika“, napisao je sudija. Kada je 25. juna 2009. pronađen bez svesti u svom domu i prebačen u medicinski centar Ronalda Regana u Los Anđelesu, gde je proglašen mrtvim, jedna bolnička prostorija pretvorena je u improvizovani „ratni štab“, pun advokata i savetnika — možda čak brojnijih od članova porodice koji su tugovali pored kreveta. „Odmah su počeli da raspravljaju o upravljanju imovinom i zaštiti njegovog imidža.“
Branka je na suđenju rekao da je bio na odmoru u Meksiku kada je saznao za smrt. Testament iz 2002. imenovao je njega i porodičnog prijatelja Džona Meklejna za izvršioce. Iako je Džeksonov otac pokušao da ospori testament, Branka nije čekao — već nekoliko dana nakon smrti organizovao je sastanak u restoranu „Mr. Chow“ i okupio tim pravnika i savetnika. Glavno pitanje bilo je: „Kako da sprečimo zaplenu imovine i izvučemo je iz bankrota?“
Rešenje je bilo da se od snimaka proba napravi film. Džekson bi ga, kako je Branka rekao, „odmah otpustio“ zbog toga, ali dugovi nisu ostavljali izbor. Film „This Is It“ pojavio se u bioskopima samo četiri meseca kasnije i zaradio 268 miliona dolara, postavši jedan od najuspešnijih koncertnih filmova ikada.
“Više vredi mrtav…”
Za potrebe suđenja angažovan je stručnjak Mark Rozler, koji je ranije radio i na upravljanju nasleđem Elvisa Preslija. On je svedočio da je Džeksonova popularnost među publikom godinama opadala i da pred kraj života praktično nije ni merena. „Niste mogli da nađete majicu s njegovim imenom, poster — ništa“, rekao je.
U prvoj polovini 2009. Džekson je od svog imena zaradio svega 24 dolara. Sudija je razmatrao razne ideje za prihod, poput pretvaranja Neverlenda u turističku atrakciju poput Grejslenda, ali ih je odbacio kao nerealne, navodeći da je kuća više ličila na „mesto zločina nego budući zabavni park“.
Paradoksalno, njegova smrt postigla je upravo ono što su koncerti u Londonu trebalo da urade. Tokom leta 2009. njegove pesme su se ponovo svuda slušale, a interesovanje je naglo poraslo. Usledili su unosni ugovori, uključujući saradnju sa Cirque du Soleil i izdavanje novih albuma.
Već u prvoj godini nakon smrti, njegova imovina zaradila je oko milijardu dolara. Kako je napisao Billboard: „Možda zvuči neprimereno, ali je istina — Majkl Džekson možda vredi više mrtav nego živ.“
Optužbe za zlostavljanje
Od tada su usledili novi uspesi, uključujući mjuzikl „MJ“, kao i veliki ugovor sa kompanijom Sony, koja je 2024. kupila prava na polovinu njegove muzike za oko 600 miliona dolara — što bi mogla biti najunosnija prodaja kataloga jednog muzičara u istoriji.
Projekat maksimalnog povećanja zarade od Džeksonovog nasleđa nakon smrti u velikoj meri se oslanjao na odbacivanje optužbi za seksualno zlostavljanje dece. Taj napor je dodatno zakomplikovao dokumentarac „Leaving Neverland“ iz 2019. godine, koji se pojavio na vrhuncu pokreta #MeToo. Njegov reditelj, Den Rid, rekao mi je da je razgovore sa Džeksonovim optužiteljima, Vejdom Robsonom Džejmsom Sejfčakom, započeo s velikom dozom skepticizma. Ipak, odmah ga je impresionirala „slojevitost i detaljnost“ njihovih svedočenja — posebno način na koji su govorili o tome da su se zaljubili u Džeksona, opisujući uznemirujući proces manipulacije, koji su potvrdile njihove porodice, dnevnici i drugi dokazi.
Naslednici su ukazivali na to da su se priče optužitelja menjale tokom godina — Robson je, na primer, svedočio u Džeksonovu korist na suđenju 2005. godine — ali Rid te argumente ne smatra ubedljivim. „Tako pedofili funkcionišu“, rekao je. „Očaravaju porodicu, očaravaju decu.“ Smatra da su oni „voleli Džeksona i lagali da bi zaštitili čoveka kog su voleli“. Činjenica da su Džekson i dečaci delili krevete i sobe, kako kaže, otežava da se poveruje da se radilo o nevinom ponašanju.
Dok su osporavali optužbe i kritikovali film, naslednici su povukli i pravni potez protiv kompanije HBO. Pozvali su se na klauzulu iz ugovora iz 1992. godine, kada je HBO emitovao Džeksonov koncert iz Bukurešta, i na osnovu toga 2024. postigli nagodbu. Film „Leaving Neverland“ više nije dostupan na njihovoj platformi. Portparolka HBO-a kratko je rekla da je spor „rešen sporazumno“.
Zaštita brenda
Rid smatra da naslednici imaju ogromnu prednost: „vrlo dobre advokate, neograničena sredstva i vredan brend koji moraju da zaštite“. Kako kaže, „vrlo uspešno ga monetizuju“.
Početkom ove godine britanski Channel 4 emitovao je novu dokumentarnu seriju o Džeksonu — „The Trial“, koja se bavi suđenjem iz 2005. godine. U njoj se pojavljuju i njegovi branioci, uključujući Kristijana Robinsona, koji ga opisuje kao „aseksualnog čoveka koji je želeo da ostane dete“. Prikazani su i snimci pretresa Neverlenda, kao i policijski intervju sa tada 13-godišnjim Gevinom Arvizom.
Serija trenutno nije dostupna u SAD, ali producent Tom Anstis kaže da se vode pregovori o distribuciji. Nakon nagodbe sa HBO-om, svaka televizija bi, verovatno, pažljivo proveravala stare ugovore za slične klauzule.
U međuvremenu, očekivanja od biografskog filma „Michael“ su velika. Kada je trejler objavljen, pogledalo ga je 114 miliona ljudi za 24 sata. S obzirom na uspeh filma „Bohemian Rhapsody“ i Džeksonovu globalnu popularnost, očekuje se da bi mogao da zaradi milijardu dolara.
Kontrola narativa
Naslednici, zahvaljujući kontroli nad muzikom, imenom i likom, već dugo odlučuju koje priče će nestati, a koje dobiti punu pažnju. Tako su 2018. pokrenuli mjuzikl „MJ“, u saradnji sa kompanijom Sony i autorkom Lin Notidž. Predstava je na kraju premijerno izvedena 2022. godine, nakon odlaganja zbog pandemije.
Radnja je smeštena u period pre prvih optužbi, čime se izbegava najkontroverzniji deo njegove biografije. Ipak, kritičari smatraju da predstava ne uspeva da se ozbiljnije suoči sa njegovim ličnim problemima.
Neki drugi projekti nisu prošli tako dobro. Scenario za film „Bubbles“, koji je napisao Ajzak Adamson, privukao je pažnju u Holivudu, a Tajka Vaititi je bio zainteresovan za režiju. Međutim, nakon premijere „Leaving Neverland“, projekat je napušten, a Netflix odustao od njega.
Upravljanje nasleđem slavnih ličnosti podrazumeva kontrolu narativa. Džef Džampol, koji radi sa nasleđima umetnika poput Džima Morisona, Dženis Džoplin i Kurta Kobejna, kaže da je ključ u autentičnosti — ali i u spremnosti da se govori o neprijatnim činjenicama.
O čemu je Michael?
Za razliku od toga, film „Michael“ potpuno izbegava temu optužbi i fokusira se na Džeksonov uspon. U njemu Džafar Džekson rekonstruiše njegove najpoznatije nastupe, stvarajući gotovo nestvarnu verziju pop ikone.
Profesor Mark Entoni Nil primećuje da mlađe generacije danas Džeksona sve više posmatraju kroz prizmu kontroverzi. Zbog toga je pitanje kako će film biti prihvaćen, posebno u savremenom društvenom kontekstu.
Iza kulisa je bilo i tenzija — producent Grejem King odbio je intervju, a advokat Džon Branka naglasio je da u projekat mogu biti uključeni samo oni koji veruju u Džeksonovu nevinost.
Njegova ćerka Paris Džekson javno je kritikovala film, navodeći da je „Holivud svet fantazije“ i da priča nije verna stvarnosti. Ipak, priznala je da će film verovatno imati uspeha među fanovima.
Želeo da igra Edgar Alan Poa
Džekson je voleo film i sarađivao sa velikim rediteljima poput Martina Skorsezea, Spajka Lija i Dejvida Finčera. Ipak, retko je glumio u igranim filmovima. Jedan od neostvarenih projekata bio je film o Edgar Alan Pou, za koji je želeo da igra glavnu ulogu.
Scenarista Philip Levens (Filip Levens) priseća se njihovih susreta u Neverlendu, gde je Džekson govorio o svom detinjstvu i osećaju da je bio „dresirani majmun“ svog oca.
Biti „drugačiji od svih“ predstavlja veliki izazov za biografski film. Kako kaže Mark Roesler (Mark Rozler), nakon smrti umetnika nestaje mogućnost novih nastupa, ali ostaje vredna intelektualna svojina. U Džeksonovom slučaju, upravo ta odsutnost možda pomaže očuvanju njegovog brenda — jer uklanja sve ono što je kod njega izazivalo nelagodu.
Na kraju, ostaje mogućnost da vreme izbriše skandale, a da ostane samo „polirana“ verzija njegove zaostavštine — brend koji može donositi prihod još godinama.
