U Zvečanu na Kosovu kao da je vreme stalo u dobu od pre 40 ili 50 godina. Da ne znate da je početak 21. veka i da je to kosovska realnost, pomislili biste da se radi o skrivenoj kameri sa filmskim dekorom koji treba da dočara siromaštvo i patnju davno prošlih vremena.
U centru Zvečana su Opština i Dom kulture. Stambene četvorospratnice trošnih fasada nepogrešivo pokazuju vreme u kome su građene. Negde početkom 60-ih, a možda čak i ranije. I Opština i Dom kulture vraćaju nas u mislima u vreme, a dodatni „šmek“ daju polupana prozorska okna i nakrivljeni dovratnici.
Taksisti čekaju mušterije, koji im plaćaju 150 dinara od Zvečana do Mitrovice, i ćute. Za razliku od svih svojih kolega na svetu, koji jedva čekaju da „zapodenu koju“ sa mušterijom, ovde samo pognu glavu, upru oči u put, ni ne bace oko na retrovizor, već samo uljudno saopšte cenu. A, zašto?
„Pa, sve su priče ispričane“, reče nam gotovo beživotno jedan od njih.
Na kioscima i u radnjama prodaje se svakojaka roba. Izbor niblizu nije onom kakav je u gradovima, ali se kupci ne žale. Zapravo, njima to mnogo ni ne smeta, jer uglavnom kupuju najosnovnije. Kao da su svi uspavani, letargični i jedva čekaju da ili loše prođe ili bolje dođe.
Sirotinja
Prema podacima Ministarstva za Kosovo i Metohiju za 2008. godinu, na teritoriji te pokrajine živi 1.517 materijalno ugroženih porodica, sa 4.266 članova. Roditeljski dodatak u poslednjih 12 meseci primalo je 1.350 korisnika, dok je dečji dohodak dobijalo 3.187.
Možda najbolji odgovor kriju udžerice i ljudi koji u njima žive, a koje se prostiru jedna za drugom čim pogled krene podno glavne ulice. Mnogo tih ljudi sada preživljava od socijalne pomoći.
Dok se u Beogradu većina žena ne bi usudila da rodi više od jednog deteta, iako ima svoj krov nad glavom i stalna priminja, Slavica Devičić u Zvečanu u kako kaže, „tuđoj kući“ gaji šestoro maloletne dece. Jedno drugom do ušiju šćućureni su u dve male prostorije, među zidovima od zemlje i blata, u trošnoj kući, temelja vidno oštećenih od vlage. Pristojnosti radi, nije bilo u redu zagledati trpezu. Slavica i njena deca: Marija, LJiljana, Aleksandra, Zorica, Irina i Antonio, birokratski se nazivaju interno raseljenim licima unutar Kosova i Metohije. Porodica Devičić je bila primorana da na brzinu pokupi svoje prnje i napusti Srbicu, gde su živeli pod svojim krovom i obrađivali nešto zemlje.
– Izbegli smo pre deset godina. Imam šestoro dece, a nemam nikakve prihode. Živimo u tuđoj kući, a sve štodobijam je minimalac od opštine Zvečan od deset hiljada dinara i time hranim decu. U Srbici nam je ostalo sve. Kuća u kojoj smo živeli, a za koju smo čuli da je srušena, kao i naše imanje – kaže Slavica Devičić.
Priča da su tražili pomoć od opštine Srbica, ali da im tamo ni na koji način nisu izašli u susret. Zahvaljuju se svima koji im pomažu – i Crvenom krstu, i opštini Zvečan i direktoru škole koji za njihove đake nabavlja knjige.
– Nemamo kud. Ostali smo i ostaćemo ovde. Ali nama je potrebna pomoć Srbije. Potrebani su nam poslovi kojima bismo prehranili našu decu, objašnjava Slavica. Na veliku radost majke, mališani iz ove kuće su dobri đaci.
Nekoliko stotina metara dalje u trošnoj kući, sa malo boljom okućnicom, živi Branislav Rakić sa četvoro dece i dva unučeta. U kući ima muških glava, ali bez posla. I njima nije lako da prehrani mnogo gladnih usti.
Ni kod Mileta Vukmirovića situacija nije mnogo bolje. On je nepokretan, sin Milija i snajka Suzana su bez posla, a u kući još trčkaraju mališani – Strahinja i Andrea.
– Sin i snajka su bez posla. Žive sa dvoje male dece. Nepokretan sam, a odbijen sam za penziju. Dali su mi neko čudno objašnjenje. Navodno, kada sam podneo zahtev imao sam izveštaj interniste, a pošto sam nepokretan, za penziju mi je potrebna saglasnost neurologa, kaže Mile.
Nervira ga što kupovina njegovih lekova dodatno opterećuje kućni budžet, ionako namaknut „s konca i konopca“.
Dok čeka posao Suzana završava Pravni fakultet. Kaže da povremeno radi, i da je tražila posao u opštini Zvečan.
– Nema posla. Kada bi bar nekako mogli da imamo jedno primanje, da bar ne brinemo za egzistenciju, kaže ona.
NJen suprug Milija je elektromehaničar. Za prehranu porodice povremeno radi kao konobar.
Iskreno, dok smo odlazili iz Zvečana, krajnje sebično nam je pao kamen sa srca. Teško je bilo gledati mališane kojima, osim novinskim tekstom, nismo mogli u tom trenutku nikako da pomognemo.
