Nadomak Kučeva, podno Homolja, smešteno je selo Ševica. Ni manjeg po broju stanovnika, ni mesta s više velelepnih kuća. Većina ovih, sveže sagrađenih zdanja cele godine je bez stanara. Samo u desetak njih žive stariji članovi domaćinstava, ostale – zvrje prazne! Deluju sablasno, jer su vlasnici decenijama u inostranstvu. Dolaze samo u dane letnjeg godišnjeg odmora, a njihovi stari, koji su takođe veći deo života proveli na privremenom radu u zemljama zapadne Evrope su umrli. Ono malo živih starina upućeni su jedni na druge, makar dok mlađi ne stignu iz inostranstva. Krajem oktobra, Ševica deluje tužno.
– Ševica oživi samo leti, kad se naši sa svih strana zemaljske kugle sjate u rodni kraj. Ostalih meseci ona je stecište staraca – tužno kaže naš domaćin Manojlo Kržanović (60), koji je do 1998. i sam hleb nasušni zarađivao u Cirihu.
Kuće u Ševici su razbacane s brda na brdo. Liče na napuštene dvorce. Na nekoliko kvadratnih kilometara ima ih više od stotinu. Ispred svake je bazen, oko njih najfinije pločice, na kojima se leti „baškare“ moderne garniture za sunčanje. Od bazena do kuća-dvoraca stiže se popločanim stazama, koje vode kroz lepo uređene vrtove. Tu su neizbežni vodoskoci i gipsane figure. Uređena dvorišta pokazuju da domaćini, čak i ako veći deo godine nisu u svojim kućama, ognjišta održavaju cele godine. Umesto njih, posao održavanja najčešće obavljaju Rumuni, koji su za to dobro plaćeni.
– Ovde je normalno da generacija za generacijom traži sreću u inostranstvu. Tamo zarađujemo, u Srbiji trošimo, u zavičaj ulažemo. Moj pokojni otac Dragoljub je otišao u Cirih početkom 70-ih, nekoliko godina kasnije za njim sam krenuo i ja, a onda za mnom dođe i moja supruga Slobodanka – priča ovaj rano potrošeni, a ipak veseli čovek.
Manojlo je srećan i zadovoljan jer su mu ovih dana iz Ciriha pristigli sin Dragiša i unuk Danijel.
– Otkad sam otišao u Švajcarsku, 1993, ovo mi je prvi put da sam za porodičnu slavu, Svetu Petku, došao kući – priznaje Dragiša (43) dok se trudi da bude što bolji domaćin. – Svake godine slavu obeležavam u Cirihu, ali nije to. Nekako nema onog duha slave i neobjašnjive miline kakva me obuzme kad sam svoj na svome, u svojoj kući, u Ševici. Napravi moja supruga Gorica i u Cirihu slavski kolač, žito, ma sve redom, kao da smo u Srbiji. Dođu nam gosti, ali opet nedostaje to blaženstvo uzvišene, tople, porodične svečanosti kakvu, valjda, čovek ima samo kad je u svom rodnom kraju, u porodičnoj kući.
Iz dvorišta se čuje lavež pekinezera, „zaduženog“ da najavljuje zvane i nezvane goste. Dragiša i njegov sin Danijel izlaze do kapije da sačekaju pridošlice, a starina Manojlo ih gleda dok rukom briše oči pune suza.
– Teško je. Stičemo već decenijama, iz generacije u generacije, a stalno smo razdvojeni. Dok smo moja supruga Slobodanka i ja arbajtovali u Švajcarskoj, naši sinovi Dragiša i LJubiša su bili u Ševici sa babom i dedom. Učili školu, održavali imanje, a kad su došli, besmo kratko vreme zajedno u Cirihu, al’ opet razdvojeni, jer smo svi imali više od dva-tri posla i retko smo se viđali. Onda smo se nas dvoje vratili u Ševicu, a kad se naši sinovi sa ženama vrate, nas više neće biti. Prokleti smo, stalno nam je malo, samo bismo još ovo, pa ono i tako do smrti, a u međuvremenu ostasmo željni jedni drugih i svega normalnog – tužnim glasom će Manojlo. – Kome su potrebne ovolike zidine, ovolika imanja, besna kola kad niko od nas u tome ne ume da uživa.
Ništo što smo stekli nećemo da ponesemo u grob. Znam to dobro, ali đavo mi ne da mira i dalje vučem k’o magare. Ne umemo više da sedimo i čekamo, čak ni ovako stari, bolesni i onemoćali.
