Povodom predstojeće smene na čelu ambasade SCG u Madridu, Semanario Serbio je razgovarao sa našim ambasadorom g.Trivom Inđićem.
Aleksandar Vuksanović
TRIVO INđIć- duga ljubav prema Španiji
-Ljudi Vas poznaju više kao ambasadora a manje kao hispanistu, čoveka koji poznaje i koji je dugi niz godina izučavao špansku kulturu i tradiciju. čime je Vaš boravak u Španiji ostao više obeležen, službom u državnoj administraciji ili razvijanjem Vaših interesovanja za Španiju?
-Lično smatram da se te dve stvari ne mogu razdvojiti, smatram da između profesionalnih obeveza i ličnih uverenja mora da postoji veza. Tačno je da sam ja ovde došao zbog državne službe i nadam se da moj izbor nije bio slučajan. Oni koji su mi predložili da dođem u Madrid kao ambasador znali su da sam proveo dug vremenski period baveći se profesionalno problematikom Španije u raznim institucijama. Još od pedesetih godina prošlog veka, kao gimnazijalac, imao sam prve značajnije kontakte sa ovom kulturom kada sam na neki način učestvovao u talasu otkrivanja španske književnosti, na prvom mestu poezije, čiji su najznačajniji autori bili F.G.Lorca, braća Maćado, Migel Ernandez. Tih godina je naša javnost posle perioda uticaja sovjetske kulture počela da upoznaje i druge, zapadnoevropske, među njima i špansku. To je bio jedan bum koji se uključio u talas modernizacije naše književnosti i uopšte mišljenja.
-Koju ulogu u tom procesu pripisujete španskim autorima?
To su autori takozvane generacije 27, ljudi koji su između dva svetska rata modernizovali španski književni izraz. Isto tako moram da kažem da je reč o ljudima levičarskog opredeljenja koje je u Jugoslaviji toga vremena nailazilo na velike simpatije. Lične tragedije tih ljudi, recimo pogibija FGL, smrt u izgnanstvu Antonia Maćada, samo izgnanstvo Luisa Sernude, još više su pospešile te simpatije i solidarnost sa njima.
-Osim ovog, da kažem čitalačkog doprinosa, Vi ste dosta i pisali o Španiji. Naprimer jednu istoriju Španije.
Da, ja sam ustvari u prvim kontaktima sa španskom kulturom bio čist »potrošač«. Ljudi koji su predstavili španske autore našoj publici su iz prethodnih generacija. Među njima bih istakao učesnike španskog građanskog rata, naprimer Radivoja Nikolića koji je prevodio Lorkine drame ili Ljubomira Gardića, prevodioca Loprkine poezije. Mnogo kasnije, 1982. godine, izašla je u Beogradu moja knjiga »Savremena Španija« koja je jedna socijalno-politička istorija Španije XX veka čije je težište analiza Frankovog režima za koji sam ja, kao sociolog, smatrao da je bio sistem koji je sam sebe iznutra razorio tako što je stvorio jednu modernu, industrijsku buržoaziju kojoj je frankistički okvir bio pretesan.
-Iako ste i ranije dolazili u Španiju, ove poslednje dve i po godine koje ste proveli kao ambasador su najduži period kontinuiranog boravka ovde. Kako iz te perspektive izgleda današnja Španija?
Ja sam svoju knjigu o Španiji završio rečenicom da Španija ima budućnost i da više nema povratka na stari režim. Ujedno, u to doba se javljaju prve španske autonomije; katalonska, baskijska i andalužanska. Od tada se desio značajan pomak unapred gde je značajnu ulogu imala Socijalistička partija koja je odmah po stupanju na vlast napustila svoje krajnje levičarske pozicije koje su se vezivale za marksizam ali su prihvatili sva načela države socijalnoga blagostanja. U tom periodu se Španija utemeljuje kao moderna, višestranačka evropska demokratija. Ne zaboravimo da za vreme socijalista Španija ulazi u Evropsku Uniju i da tada dolazi do snažnog razvoja privrede, javnih službi, obrazovanja, nauke… Španija postaje sve udaljenija od katoličke tradicije, sve laičkija i dolazi do jednog vrlo inteznivnog stepena modernizacije koji se može nazvati i amerikanizacijom. Danas je Španija među deset industrijski najrazvijenijih zemalja i šesta zemlja u svetu po obimu investicija van zemlje. Naprimer, najveći je investitor u Latinskoj Americi. To je ogroman skok koji je pretvorio Španiju od zemlje emigacije u zemlju imigracije u zemlju gde se ljudska prava poštuju i gde je jako puno urađeno na emancipaciji takozvanih istorijskih regija u kojima su i lokalni jezici postali ravnopravni španskom, ušavši u javne službe, školstvo. To nije beznačajan napor. Ipak, po mom mišljenju, Španija će uvek imati problem, da tako kažem federalizacije dok god se ne nađe jedan model odnosa tih istorijskih pokrajina sa Madridom. Taj model ne može biti tako centralizovan i unitaristički kao u doba Franka mada ni sadašnje koncepcije očigledno, ne nude rešenje koje sve zadovoljava.
-Ako, vrlo uslovno govoreći, kažemo da je Španija posle Frankove smrti krenula u susret Evropi, koliko možemo da poredimo našu situaciju posle 5.10. sa situacijom tadašnje Španije?
Istorije Jugoslavije i Španije, iako različite, imaju mnogo zajedničkih tačaka. Neću ići u dublju analizu već ću samo nabrojati neke od njih. Obe zemlje su živele u višedecenijskoj izolovanosti u odnosu na Evropu, Španija zbog frankizma a Jugoslavija, bez obzira na sve pokušaje približavanja, zbog toga što se nalazila u zoni uticaja socijalističkog bloka. Ta izolovanost se najjasnije manifestuje u nemogućnosti približavanja određenim evropskim institucijama. Vremenom su oba režima shvatila da određenim merama mogu da smanje unutrašnje tenzije. Dozvoljeno je višku domaće radne snage da odlazi na rad u razvijenije zapadne zemlje što je garantovalo solidne devizne prihode dok sa druge strane dolazi do razvoja turizma što je osim ekonimskih prihoda, otvorilo vrata zapadnoj kulturi. Kada se porede danas naše dve zemlje, na prvom mestu bih podvukao da od Španije možemo da naučimo dosta o načinu kako je izvršena politička tranzicija što na prvom mestu podrazumeva detaljno proučavanje političkih, socijalnih i ekonomskih reformi koje su se ovde odigrale. Naročito zbog toga što su one u dobroj meri diktirane iz Evropske Unije. Tu pre svega mislim na niz praktičnih stvari: na privatizaciju državnih sistema, na reformu vojske, pravosuđa, na teritorijalnu reformu. Sva ta španska iskustva mogu biti dragocena za nas. To što naša politička elita ne poznaje dovoljno zapad a samim tim ni Španiju je jedan krupan teret koji prati našu tranziciju od autoritativnog Brozovog sistema ka višestranačkoj demokratiji. Ima tu i istorijske inercije jer su srbi i crnogorci često tražili uzore u nekim drugim narodima a ne u zapadnoj Evropi.
-Privodeći ovaj razgovor kraju, želeo bih da dotaknemo samo u par rečenica neke praktične probleme koje imamo svi mi koji smo jugoslovenski državljani a živimo već dugo godina u Španiji. Tu mislim na problem nepriznavanja naših vozačkih dozvola u Španiji, na nepostojanje međudržavnog ugovora o socijalnom i penzijskom osiguranju ili na problem dvostrukog oporezivanja.
Veliki problem je decenijski vakuum koji je postojao u odnosima između Jugoslavije odnosno Srbije i Crne Gore i Španije. Bilo je tu i vrlo teških situacija kao što je bombardovanje naše zemlje od strne NATO pakta na čijem čelu je bio jedan španac. Sa odlaskom vlade Slobodana Miloševića ti odnosi se menjaju i počinje proces njihove normalizacije. Od trenutka kada naša vlada prihvata Evropsku Uniju kao svoj politički projekat, saradnja sa Španojim se intenzifikuje. Moram da napomenem da je poslednjih godina Španija dosta pomagala našoj zemlji i to ne samo u onom najelementarnijem , humanitarnom domenu već i otvaranjem određenih kreditnih linija, pružanjem političke podrške prilikom našeg prijema u razne međunarodne organizacije. Tu pre svega mislim na naš prijem u Savet Evrope ili na naš povratak u OEBS kao i sada kada pokušavamo da se približimo EU. Naše institucije u nekim situacijama nisu dovoljno zrele da prihvate ove oblike saradnje koje diktira EU. Mi moramo menjati i zakonodavstvo, stvarati ambijent pravne države a isto tako moramo prevazići probleme koje stvara sporo realizovanje programa državne zajednice SCG jer je to preduslov za sve oblike saradnje. Neki programi su već realizovani kao ugovor o kulturnoj, prosvetnoj i naučnoj saradnji. Iako je španska skupština taj sporazum odobrila, naša ni posle skoro deset meseci to još nije učinila.
-Da li to znači da tražimo pomoć koju čak nismo u stanju ni da primimo?
To znači da tražimo pomoć ali da kasnimo u zakonskom ozvaničavanju te ponuđene pomoći.
-Kakvu sliku ostavlja takva situacija kod španaca?
Naravno da to ostavlja vrlo nepovoljnu sliku, sliku nesređene zemlje koja nije u stanju da sledi put reformi. Nestabilna politička situacija poslednjih meseci u Srbiji je usporila bilatelarne pregovore po mnogim pitanjima od kojih se neka direktno tiču prava naših građana koji žive u Španiji. Trenutno radimo na sporazumu o izbegavanju dvostrukog oporezivanja koji kasni u dobroj meri zbog naše sporosti ali se ja nadam da će uskoro i taj problem biti rešen. Mnogi sporazumi samo treba da budu obnovljeni, kao naprimer o vazdušnom saobraćaju. Problem vozačkih dozvola i problem penzijskog osiguranja su problemi koji ozbiljno dotiču naše građane. Ovaj prvi će sigurno biti rešen kada se reši problem »šengenskog« viznog režima za naše građane dok će problem vozačkih dozvola naših građana koji žive u Španiji biti rešen, možda već u toku ove godine. Naime, proces je već otpočeo i sada je sve u rukama naše i španske administracije. Međutim, sve je to samo deo problema. Mi moramo da zadovoljimo mnoge uslove, među njima transparentnu administraciju oslobođenu korupcije, moramo da garantujemo kontrolu naših granica jer smo mi tranzitno područje za sve oblike kriminala, trgovinu ljudima, drogom i oružjem naprimer.
-Ovde se pominju teme koje, nažalost, zbog nedostatka prostora ovom prilikom ne možemo da dodirnemo. Tu na prvom mestu mislim na veiliko prisustvo kriminaliteta na našoj teritoriji koja je pod kontrolom međunarodnih snaga, na Kosovo i Metohiju.
Pa to je tačno, problem naših sunarodnika, albanaca sa Kosmeta je glavni problem kada se radi o policijskoj saradnji sa Španijom. Mi se trudimo da odgovorimo na zahteve i standarde EU i da doprinesemo rešavanju svih takvih slučajeva u Španiji gde su umešani naši građani.
-Kao što sam ja želeo da postavim mnoga pitanja koja ću morati da ostavim za neku drugu priliku, pretpostavljam da ste i vi spremili odgovore na neka pitanja koja na kraju nisu došla na red. Šta bi ste želeli da dodate na kraju ovog razgovora?
Želeo bih da prokomentarišem situaciju naše dijaspore u Španiji kako je ja vidim. Naša ovdašnja dijaspora je uglavnom mlada, obrazovana i dobro integrisana. Ona je napustila svoju zemlju pod pritiskom ekonomskih teškoća i ratnog sukoba. Nema nikakvu posebnu nostalgiju prema svojoj zemlji jer naprimer većina tih ljudi, a mi procenjujemo da ih ima više od deset hiljada, nikada nije osetila želju da stupi u kontekt sa ambasadom svoje zemlje. Meni lično je žao što unutar tog iseljeništva nema mnogo saradnje ni institucija koje bi olakšale njihovu integraciju u špansko društvo i sa druge strane održavanje kontakata sa otadžbinom. Ovde takođe namamo ni crkvenih institucija koje su prisutne u drugim zapadnoevropskim zemljama gde žive naši ljudi. Nažalost, država nema nikakvih ni sredstava ni mogućnosti da pomogne realizaciju neke od tih inicijativa ali je u svakom slučaju, stvar samih iseljenika kako će se i na koji način organizovati i kakav će odnos prema zemlji porekla da imaju. Predstojećim ustavnim promenama biće rešen i problem relizovanja glasačkog prava dijaspore i time će ona imati priliku da potpunije i preciznije izrazi svoje zahteve. Predlog novog mandatara srbijanske vlade gospodina Koštunice je i da se uvede Ministarstvo za dijasporu čime će nadam se, doći do potpune i zaslužene rehabilitacije dijaspore kao ekonomskog, kulturnog i naravno političkog faktora u unutrašnjem životu Srbije y Crne Gore. Ja lično, kao državni službenik, nisam imao dovoljno slobodnog vremena da bih se o toku ovog boravka u Španiji bavio detaljnije njenim proučavanjem ali se nadam da će neko od vas koji živite ovde duže, moći tome da posveti više vremena. To bi bilo vrlo značajno i za našu zemlju i za Španiju.
Madrid, 1.3.2004.
